U današnjoj epizodi ćemo pričati o tome kako opisujemo i tumačimo dečije ponašanje i zašto je to važno. 

Često se desi da ni ne razmišljamo o tome kako opisujemo i kako mislimo o nečemu što se desilo, nečemu što je naše dete uradilo (ili nije uradilo) ili reklo i ne obraćamo pažnju na to koje reči koristimo i kako gledamo na tu situaciju. 

Ako na primer pomislimo ili kažemo: „Moje dete neće nikada da spremi sobu, baš je lenjo“ – prvo što bi trebalo da se zapitamo je da li je ta interpretacija tačna, da li dete zaista neće ili možda postoji neki drugi razlog. 

Jedna od mojih omiljenih knjiga iz oblasti vaspitanja i psihologije je „Ekspozivno dete“ od Rosa Grina, u kojoj autor knjige govori o tome kako se deca ponašaju dobro, ako mogu. Deca se ponašaju dobro i sarađuju, ako je to za njih u tom trenutku moguće; ne kada to hoće, nego kada to mogu. Tako da u slučaju spremanja sobe, treba da se zapitamo: „Šta sprečava moje dete da spremi sobu?“.

Možda se pitate: „Zašto je uopšte važno koje reči koristimo?“. Važno je zato što reči oblikuju naš način razmišljanja i gledanja na stvari, a to će uticati i na naše reakcije. Ako mislimo da nas dete namerno ne sluša, to će u nama izazvati drugačije raspoloženje i reakcije, nego ako mislimo da naše dete ne može da spremi sobu, jer na primer ne zna odakle da počne. U tom slučaju ćemo verovatno razmisliti kako da mu pomognemo, i taj zadatak ćemo možda raščlaniti na manje korake. 

Tako da je važno da obratimo pažnju na to koje reči koristimo i zapitamo se na koji drugi način možemo da gledamo na stvari. Da li naše dete stvarno nešto namerno odbija ili postoji neki drugi razlog, da li je dete namerno „neposlušno“ ili iz nekog razloga u tom trenutku nije u mogućnosti da se ponaša bolje? Ako dete ne sarađuje i mi se zapitamo zbog čega ne sarađuje i verujemo da mu je u stvari potrebna naša pomoć, onda možemo efektivnije da reagujemo, da pomognemo detetu, da imamo uticaja na njegovo ponašanje, za razliku od reagovanja kada tumačimo ponašanje kao neposlušnost, nepoštovanje, sebičnost, razmaženost, manipulaciju, tvrdoglavost (tada će naša reakcija biti kontraproduktivna i pogoršaće situaciju). Ako dete na primer kaznimo zbog nečega što nije u stanju da uradi, to mu neće pomoći da nauči veštine i strategije da sledeći put to uradi drugačije. 

Ovo naravno ne znači da nećemo postavljati granice ili imati očekivanja od deteta, ali znači da ćemo razmisliti da li su naša očekivanja u skladu sa detetovim mogućnostima, da nećemo kazniti dete kada ne uspe da ih ispuni, nego ćemo mu pružiti podršku i pomoć da nauči potrebne veštine, kako bi ih ispunilo. 

Ako dete ima poteškoća da uradi domaći zadatak i mi mislimo da je dete lenjo i nemotivisano, to će uticati na naš pristup detetu i verovatno nećemo moći adekvatno da mu pomognemo, nego ćemo još više pogoršati situaciju, možda ćemo reći: „Ne budi lenja, uradi to već jednom, ne možeš da se igraš dok to ne uradiš“. Ako sa druge strane mislimo da iz nekog razloga dete nije u mogućnosti da uradi domaći sada – možda nema sav potreban materijal, možda mu je potrebna naša pomoć da počne, možda nije razumelo kako da uradi, možda ima poteškoće u učenju ili je umorno ili gladno, onda ćemo drugačije reagovati i možda reći: „Vidim da ti je teško da počneš, a moramo ovo danas da završimo, kako mogu da ti pomognem?“. Ovo su dva potpuno različita pristupa. Ako detetovo ponašanje vidimo i opisujemo kao negativno, to je nešto što je veoma frustrirajuće za nas i iz tog stanja nećemo moći da pomognemo detetu. Ako to isto ponašanje vidimo kao nešto u čemu je detetu potrebna naša pomoć, onda ćemo imati razumevanja, bićemo empatični, dete će osetiti da smo na njegovoj strani i da zajedno možemo to da rešimo. 

Na ovaj način jedna ista situacija može da ima potpuno drugačiji ishod, a sve što smo uradili je da smo promenili svoj stav, a time i svoje ponašanje. I kada pokažemo razumevanje i empatiju i ponudimo našu pomoć i podršku detetu, to će pozitivno uticati na naš odnos, a naš dobar odnos mu pomaže da se oseća dobro, što ga podstiče da se i bolje ponaša. Tako da vidite koliko je ovo važno. 

Ili, na primer, dogovorili smo se sa detetom da ugasi televizor posle pola sata i dete nas moli da gleda još pet minuta. Ako počnemo da razmišljamo: „Eto nikad mu nije dosta, ne poštuje dogovor, a lepo sam mu objasnila, opet me ne sluša“ onda ćemo reagovati nervozno i frustrirano, i možda ćemo zapretiti da ako tako nastavi neće gledati televiziju par dana. Ali ako pomislimo: „Mom detetu je teško da ugasi i da pređe u sledeću situaciju, potrebna mu je moja pomoć“, onda nam je lakše da smireno odgovorimo: „Ne, ne možeš da gledaš još pet minuta, vreme je za večeru, možeš za vreme večere da mi ispričaš šta si gledao, baš me interesuje“. Ovo je nešto na šta nekad moja deca dobro reaguju, a nekad ne, nekad imaju burna osećanja, i to je takođe nešto što očekujem. Ponekad mislimo da ako smo se dogovorili sa detetom unapred, ako smo se povezali, pre nego što smo postavili granicu, ako smo mu objasnili razloge, ako smo smireni, da će se dete složiti sa našom granicom i neće biti negodovanja ili jakih osećanja. Međutim to nije tako, dete ne reaguje uvek onako kako mi to očekujemo. I u tom trenutku ponovo imamo izbor kako interpretiramo dečije ponašanje. Ako mislimo da je bezobrazno ili razmaženo i da smo mi isprobali sve tehnike mirnog roditeljstva, a ono nas i dalje ne sluša, onda će naša reakcija biti mnogo drugačija nego kada mislimo da su detetu teške prelazne situacije, da ima jaka osećanja i da je to u redu – nije nikakva pretnja ili opasnost, možemo sa time da se nosimo i da ostanemo smireni, sigurni i dosledni. 

Evo još jednog primera: Mi spremamo večeru i čujemo da se u drugoj sobi naša deca svađaju. Ako pomislimo: „Eto opet se svađaju, ne mogu ni pet minuta da se igraju sami, ja ne mogu ni da skuvam večeru na miru“, onda ćemo biti veoma frustrirani, ući ćemo u tu situaciju veoma nervozni, verovatno ćemo izgrditi decu, i sada deca nisu samo ljuta jedno na drugo, već i nas, što će promeniti celokupnu porodičnu dinamiku na gore. 

A ako mislimo: „Deca se ne svađaju zato što namerno žele da me ljute, nego imaju problem koji ne mogu sami da reše, nemaju potrebne veštine samoregulacije, rešavanja problema, komunikacije, potrebna im je moja pomoć“, onda će nam biti mnogo lakše da budemo smireni i da pomognemo deci da reše problem na najbolji mogući način. Ako tumačimo ponašanje kao nedostatak veština, to će nam otvoriti druge mogućnosti da pomognemo deci, drugačije ćemo se postaviti, moći ćemo da se povežemo i da ih zaista nečemu naučimo. 

Ovo je naročito važno ako imamo dete koje možda nije neurotipično, koje sporije obrađuje informacije, ili ima poteškoća sa pažnjom ili učenjem ili sa izvršnim funkcijama (koje su potrebne za planiranje, formulisane ciljeva i strategija, kontrolu impulsa, samoregulaciju), ili mu teško pada da razume tuđe načine razmišljanja i kako njegovo ponašanje utiče na druge ljude. Često opisujemo takvu decu kao tvrdoglavu, bezobraznu, neposlušnu, drsku, razmaženu, sebičnu, mislimo da neće da se potrude, a u stvari se radi o deci, kod kojih se određene veštine sporije razvijaju i kojima je potrebna dodatna pomoć. 

Razmislite na kraju kako bi izgledalo da sledećih par dana svaki put kada se dete ponaša izazovno, vi na to ponašanje gledate kao na nešto što dete nije u mogućnosti da uradi u tom momentu i u čemu mu je potrebna vaša podrška i pomoć, umesto da mislite da vas dete namerno ne sluša. Ako biste prišli nekoj situaciji sa tim načinom razmišljanja, kako biste reagovali? A kako bi izgledalo ako verujemo da je dete namerno odlučilo da se tako ponaša? 

Ovo je nešto na čemu ćemo verovatno uvek iznova morati da radimo i što ćemo morati da vežbamo - da obratimo pažnju na svoje misli i interpretacije dečijeg ponašanja (često je to nešto što se automatski, jako brzo desi i čega nismo ni svesni). I kada smo obratili pažnju, trebalo bi da se zapitamo da li je naš način gledanja na stvari najpogodniji, da li će nam pomoći da imamo odnos sa detetom kakav želimo da imamo, da li će nas zbližiti ili udaljiti od deteta, da li će pomoći ili će pogoršati situaciju. Kao roditelji imamo moć da reagujemo na način koji će pomoći da stvorimo odnos koji želimo sa svojim detetom i da mu pomognemo da savlada izazove i bude najbolja verzija sebe, a sve počinje od našeg načina razmišljanja i gledanja na stvari. 

 Pomenuta literatura: 

• Eksplozivno dete, Ros. V. Grin