U današnjoj epizodi pričamo o aktivnom slušanju. Na ovom podkastu smo često pričali o važnosti razumevanja detetovih osećanja, o tome kako da rešimo konflikte među decom, kako da podstaknemo decu na saradnju, a danas ćemo se posvetiti prvom koraku (koji često preskočimo) – aktivnom slušanju. 

Mnogima od nas ne pada lako da nekoga aktivno slušamo, znam da ja konstantno moram da radim na jačanju ove veštine, koja je jako važna. U odnosu sa našom decom je važna zato što je jedna od osnovnih potreba svakog deteta da oseća da ga vidimo, čujemo, razumemo, da prihvatamo njegovo unutrašnje iskustvo, onakvo kakvo jeste i da zna da nije samo sa svojim osećanjima. Zatim, kada saslušamo i potvrdimo detetova osećanja ono uči da može da veruje svom osećaju i doživljaju neke situacije i uči da ga razumemo i da može uvek da nam se poveri. I na kraju, aktivno slušanje je važan korak pri postavljanju granica – kada zamolimo dete da nešto uradi, ili reagujemo na neko ponašanje, ako dete ima osećaj da nismo na njegovoj strani, da ga ne slušamo, ne razumemo, dete se neće osećati povezano, neće sarađivati i cela situacija preti da eskalira. Kada dete oseti da smo na njegovoj strani, kada potvrdimo njegova osećanja, dajemo mu osećaj da ga vidimo, čujemo, razumemo, ne osuđujemo i prihvatamo, biće brže spremno (iako možda ne odmah J) da zajedno sa nama nađe rešenje za neki problem. Mada često nije ni potrebno naći neko specijalno rešenje nego samo pokazati razumevanje. 

Pre nego što budemo pričali kako da aktivno slušamo, pogledajmo koje greške najčešće pravimo (ovo naravno može da se odnosi na sve razgovore, ne samo na one sa našom decom). Često se desi da dok nam neko nešto priča (dete ili partner ili prijateljica) mi već razmišljamo kako želimo da odgovorimo – možda smo se setili nekog sličnog iskustva i imamo potrebu da prekinemo drugu osobu i to ispričamo, ili želimo da ponudimo rešenje ili da ubedimo drugu osobu da nije u pravu, da joj dokažemo zašto to što priča nije tačno ili nema smisla. I onda se desi da prekinemo sagovornika i razgovor krene u drugom pravcu. 

Recimo da naše dete kaže: „Nije fer da moj brat dobije nove cipele, a ja ne! Ti meni nikad ništa ne kupiš!“ U tom trenutku se često desi da još dok dete priča, razmišljamo o tome kako to nije tačno i zatim kažemo: „To nije uopšte tačno, pre par nedelja si dobila nove patike! Kako možeš to da kažeš?“ Ako je naš cilj da budemo u pravu, onda je ovo dobra strategija. Ali u odnosu sa drugim ljudima, u odnosu sa našom decom, sa partnerom, moramo biti svesni da nas ovakva strategija neće zbližiti, nego će nas udaljiti i oštetiti naš odnos. U ovom slučaju naše dete će osećati da ga ne razumemo, da se nepravedno ophodimo prema njemu, da nismo na njegovoj strani i ponašaće se u skladu sa tim, a to verovatno nije dinamika kakvu želimo u našoj porodici. Želimo da se svi članovi porodice osećaju viđeno i saslušano. 

Kako možemo bolje da reagujemo? U toku nekog konflikta, ili kada nam dete nešto priča ili izražava svoja osećanja, probajmo da budemo radoznali i da slušamo sa namerom da zaista razumemo dete, da razumemo kako izgleda njegov unutrašnji svet, da se povežemo i osetimo njegova osećanja. Želimo da dete oseti da ga čujemo, razumemo i da to što nam priča ili što oseća ima smisla, jer iz njegove perspektive to ima smisla. To ne znači da je dete stvarno u pravu ili da se slažemo ili da ćemo ispuniti neki zahtev ili odustati od neke granice. Čak i ako potpuno drugačije gledamo na stvari, probajmo da razumemo da je to perspektiva našeg deteta, da je drugačija od naše i da je istinita i validna za naše dete. 

Zatim, pored toga što smo radoznali, pažljivo slušamo, želimo da čujemo šta dete ima da kaže, možemo prilagoditi naš izraz lica detetovom – odnosno reflektovati (ili odraziti) detetova osećanja kao ogledalo i svojim rečima ponoviti to što smo upravo čuli od deteta. Na primer: „Osećaš da je nepravedno da tvoj brat danas ide sa mnom u grad i dobije nove cipele, a ti ne“.  

Takođe možemo zamoliti dete da nam nešto bolje objasni, na primer: „Nisam te baš dobro razumela, da li možeš još jednom to da mi objasniš?“ ili „Ako sam te dobro razumela osećaš se frustrirano zato što tvoja sestra u igri uvek počinje prva?“. Poenta je da pokažemo detetu da želimo stvarno dobro da ga razumemo. Malo treba paziti na pitanja koja počinju sa „zašto“, na primer: „Zašto sad plačeš?“ ili „Zašto si to uradila?“, takva pitanja mogu da zvuče kao napad. Bolje bi bilo da pitanje počinje sa „šta“ ili „kako“ – „Šta se desilo?“, „Kako je došlo do toga?“, „Kako možemo da rešimo ovaj problem?“.  

Zamislite samo kako bi bilo da je neko tako razgovarao sa nama dok smo bili deca ili da sada tako razgovara sa nama, da se trudi da nas razume, da kaže: „Čekaj malo, želim tačno da razumem šta te je uznemirilo. Jesam dobro razumela da te je to i to uznemirilo? Osećaš se tako i tako? Ovako ti vidiš taj problem. Da, razumem te“.  

I sad kada smo čuli i razumeli detetova osećanja, možemo da ih potvrdimo – da pokažemo da smo ih razumeli i da ta osećanja imaju smisla – „da ima smisla da si razočarana, jer te drugarica nije pozvala na rođendan“, „da ima smisla da si ljubomoran, jer provodim puno vremena sa tvojom sestrom“, „da ima smisla da si ljut, jer sam zaboravila da ti donesem užinu, a obećala sam“. I opet – ovo ne znači da se slažemo, ne znači da ćemo dozvoliti da se dete ponaša neprikladno, ne znači da opravdavamo i dozvoljavamo neko agresivno ili destruktivno ponašanje. Ono što potvrđujemo i prihvatamo su detetova osećanja, a ne nužno i ponašanja. 

Često se desi da probamo da razumemo dete i ponovimo kako se dete oseća, na primer: „Danas ti se ne ide u školu“ ili „I ti bi volela da ti kupimo nove cipele“ ili „Žao ti je što i ti nisi pozvan na rođendan“, i onda dodamo sledeću rečenicu koja počinje sa „ali“ – „Danas ti se ne ide u školu, ali moraš“, „I ti bi volela da ti kupimo nove cipele, ali tebi nisu potrebne“ ili „Žao ti je što nisi pozvan na rođendan, ali Ivan je pozvao samo drugare iz razreda“. 

Za nas ovakve rečenice imaju smisla, međutim taj drugi deo rečenice, koji započinje sa „ali“ ima tendenciju da poništi ono što smo rekli u prvom delu, ako smo u prvom delu formulisali detetovo viđenje stvari, u drugom delu smo to praktično poništili i ispada da nam nije jako stalo do detetovih osećanja, tako da je to nešto što bi trebalo da izbegavamo. 

Radoznalost, reflektovanje osećanja, pitanja da li smo dobro razumeli, potvrđivanje osećanja – sve to će pomoći da kod deteta nastane osećaj da ga ozbiljno shvatamo, da smo slušali, da smo čuli, da je imalo priliku da sa nama podeli svoj doživljaj neke situacije, svoje unutrašnje iskustvo i da smo ga razumeli. 

Možda možete da obratite pažnju sledeći put kada vam dete bude nešto pričalo ili je zbog nečega uznemireno, koje misli i rečenice vam automatski dolaze i da li je moguće da ih stavite na stranu, da ne donosite zaključke, ne donosite rešenja, ne ubeđujete dete, ne objašnjavate zašto nije u pravu i umesto toga budete samo otvoreni, radoznali, pogledate dete u oči, pokažete interes za ono što dete ima da vam kaže, potvrdite njegova osećanja i videćete da je to najčešće zaista sve što je potrebno. 

I na kraju samo mala napomena – naravno, aktivno slušanje i potvrđivanje osećanja nije nešto što ćemo moći da radimo svaki dan, ceo dan. Ponekad čujemo ovako neki savet, i pomislimo da je to nešto što bi trebalo uvek da radimo, ili da osoba koja to savetuje uvek i praktikuje. Naravno da to nije slučaj. Ali možemo ka tome da težimo i da od nečega počnemo. Možemo za vreme večere svako dete aktivno da slušamo pet minuta, ili da primetimo kada nismo aktivno slušali i potvrdili detetova osećanja i sledeći put to da uradimo. I što više to radimo, to će nam biti lakše i prirodnije i počeće da nam prelazi u naviku.