U današnjoj epizodi pričamo o tome kako da decu naučimo lepom ponašanju. Ovo je jedna važna tema – svi verovatno primećujemo da bi u današnjem svetu moglo da bude više ljubaznosti, pristojnosti, poštovanja i lepih manira. Kako možemo decu tome da naučimo bez posramljivanja i tipičnih rečenica poput: „Kako se kaže?“. 

Lepo ponašanje, poznavanje i poštovanje društvenih normi, prilagođavanje kulturi u kojoj živimo – sve su to važne veštine koje će naša deca morati da steknu, i mi u tome možemo puno da im pomognemo (i ne možemo da se oslonimo na društvo ili školu da će ih tome naučiti). U današnjoj epizodi ne pričamo samo o tome kako da deca nauče da kažu „hvala“ ili „molim“, nego kako da nauče da se snalaze u raznim društvenim situacijama. 

Lepi maniri i pristojno ponašanje su nešto što nam je svima važno i što očekujemo od dece – međutim često ta očekivanja nisu primerena njihovom uzrastu i mogućnostima i često način na koji pokušavamo da ih naučimo nije najefikasniji. Često očekujemo previše ili smo neljubazni (na primer nećemo da damo detetu nešto dok ne kaže „molim“ ili „hvala“) ili vršimo pritisak da dete nekoga pozdravi, a dete nam signalizira da se ne oseća ugodno i da nije još spremno, ili posramljujemo dete - „kako možeš tako da jedeš?“, ili mu samo grubo dajemo direktive – „sedi lepo“, „tiše pričaj“, „dođi da se pozdraviš“ i slično. Kada decu samo teramo da nešto urade, to će kod njih verovatno izazvati otpor, nije nešto za šta će moći da razviju unutrašnju motivaciju i neće razumeti razloge za lepo ponašanje. 

Kako onda da naučimo decu pristojnosti i ljubaznosti? 

Kao i uvek – ako želimo da razvijemo neku osobinu kod naše dece, želimo da se ponašaju na određeni način, želimo da negujemo određene vrednosti moramo im biti uzor u tome. Deca ne rade ono što mi kažemo, nego ono što i mi radimo. Tako da je prvo što bi trebalo da se zapitamo – kakvi su naši maniri? Da li smo mi uvek pristojni, ljubazni, da li se snalazimo u svim društvenim situacijama ili možda možemo još nešto da naučimo i poboljšamo? 

Dok su deca mlađa često ćemo im u početku više pomagati u socijalnim situacijama, na primer ako se dete krije iza nas i nije spremno da odgovori na neko pitanje, možemo odgovoriti umesto njega uz komentar da detetu treba još malo vremena. Ili ako dete dobije poklon, koji ne želi da primi jer se stidi, možemo mi primiti poklon, zahvaliti se i reći na primer: „Ponekad se toliko stidimo kad dobijemo nešto, da nam je teško da se zahvalimo“. 

Ili ako je detetu teško da se pozdravi, možemo to uraditi zajedno i na primer ponuditi detetu da samo mahne. 

Pored toga što se trudimo da budemo dobar uzor i pomažemo detetu u nekim situacijama, nešto što mi volimo da radimo kod kuće je da unapred kroz igru vežbamo različite situacije, naravno kada su deca odmorna i dobro raspoložena. I kao i uvek kada želimo da decu naučimo nečemu, to bi trebalo da bude u laganoj i zabavnoj atmosferi. Ja obično pogledam u našem kalendaru da li predstoji neki poseban događaj, na primer imaćemo goste ili idemo u restoran ili u pozorište, i onda par dana ranije pričamo o tome kako se u restoranu obično ponaša, šta je važno (na primer da se ne trči i ne priča jako glasno), kako se pravilno sedi, koristi salveta i pribor za jelo, šta bi moglo da im bude teško (na primer da čekaju dok jelo ne bude gotovo) i šta bi mogli da rade u tom slučaju i onda to vežbamo par puta i igramo se restorana – onoliko dugo koliko je to deci zabavno, kada primetimo da su se deca umorila ili nisu više zainteresovana, možemo završiti igru pozitivno, reći na primer: „Super, sad smo spremni da idemo u restoran“. 

Ili ako planiramo da imamo goste, onda se i toga igramo i vežbamo na primer kako da dočekamo i pozdravimo goste – možda dete ne želi nekoga da zagrli i poljubi, na koji onda način može da se pozdravi? Ili u slučaju da dobije poklon, kako će ga primiti, otvoriti i pokazati da je zahvalno? I onda iskoristimo priliku i pričamo o tome da je na primer baka, mislila na njega i htela da ga obraduje, i otišla u grad, i u prodavnici razmišljala šta bi mu se dopalo, i to je kupila od svoje panzije i odnela kući i upakovala i tako dalje, tako da dete razume šta se sve krije iza tog poklona i zašto je to nešto što cenimo i što želimo i da pokažemo. Znači nije poenta da dete kaže „hvala“ i da to bude samo prazna reč, nego da razume da ta reč ima značenje i da se kroz nju pokazuje naša zahvalnost. 

Postoji puno situacija, koje možemo na ovaj način vežbati sa našom decom. Možda postoji nešto što vaše dete radi, a vama smeta. Na primer meni je smetalo kad jedno od moje dece dođe kući iz škole, baci torbu i jaknu na pod, ne opere ruke, počne u cipelama da se šeta po celom stanu i prvo što me pita je šta ima za užinu. To nije najbolji način da se započne popodne, tako da smo vežbali kako dolazimo kući, kako se pozdravljamo, gde okačimo jaknu, gde stavimo cipele i tako dalje. Ili mi takođe smeta kada me deca prekidaju dok pričam sa nekim, tako da smo i o tome pričali – kako da mi diskretno daju do znanja da žele nešto da mi kažu, na primer mogu da stanu pored mene, a ja ću im kroz pogled i osmeh reći: „Vidimo da nešto hoćeš da mi kažeš, sačekaj molim te samo malo“ i čim budem mogla ću ih saslušati. I naravno u početku je važno da dete zaista kratko čeka, na primer samo par sekundi i da nauči da na taj način može dobiti našu pažnju, ne mora da nas vuče za odeću ili da stane između nas i našeg sagovornika i počne da viče. 

Nešto što smo takođe dosta vežbali poslednje dve godine je kako kijamo, ili kako zatvaramo vrata, a da ih ne zalupimo, ili kako razgovaramo preko telefona, kako završimo razgovor (ne pritisnemo samo crveno dugme, kada odlučimo da smo gotovi), postoji jako puno stvari koje naša deca treba da nauče i često su to stvari, koje nas možda iritiraju kod naše dece. I ako ta ponašanja vidimo kao priliku da naučimo decu nečemu, onda će nam biti mnogo lakše da odgovorimo smireno (o ovome smo detaljno pričali u 25. epizodi – „Zašto je važno kako opisujemo dečije ponašanje?“). Umesto da se ljutimo zato što dete nešto još ne zna, i mislimo da je naše dete „nepristojno“ ili „bezobrazno“, možemo pomisliti: „Moje dete još ne zna kako da se ponaša u ovakvoj situaciji, to je nešto što možemo zajedno da vežbamo“. I onda to radimo na zabavan, povezujući način, razmislimo kako da od toga napravimo igru (mojoj deci je obično smešno kada se prvo igramo kako nešto ne treba da bude i onda malo karikiramo tu situaciju) ili za malo stariju decu možemo izmisliti priču sa tim elementima – na primer zašto je neko ponašanje bilo problematično, i šta bi bilo bolje da junaci priče urade sledeći put. Takođe ne bi trebalo da vežbamo puno različitih stvari u isto vreme, nego da se odlučimo za ono što je aktuelno, za ono što mislimo da će trenutno najviše koristiti našem detetu ili za ono što smo primetili da nam najviše smeta. 

Naravno, činjenica da smo neku situaciju vežbali sa detetom ne znači da će dete odmah to naučiti i primeniti i da neće isprobavati različite načine ponašanja, koje vidi na primer od druge dece. To može da bude frustrirajuće, naročito ako imamo malo stariju decu, od 6, 7, 8 godina, desiće se da pomislimo: „Zašto to nije naučila do sada? Zašto to još uvek radi?“. Međutim, setimo se da je ovo duži proces i da je potrebno puno objašnjavanja socijalnih normi, puno prilika za vežbanje i puno strpljenja i modeliranja sa naše strane i poverenja da će se vremenom ove veštine razviti. 

Kako vi učite vašu decu lepim manirima? Javite nam u komentarima uz ovu epizodu na veb stranici radosnoroditeljstvo.com! I takođe, ako mislite da bi ova epizoda nekome koristila, podelite je sa svojim prijateljima!