U današnjoj epizodi pričamo o tome kako da pristupimo vestima iz sveta, ratovima, događajima koji nas brinu, koji izazivaju strahove, koji nas potresaju i kako da o tome razgovaramo sa svojom decom. 

Ovo je tema koja je trenutno aktuelna zbog rata u Ukrajini , i koja će kod nas, koji smo sa Balkana, i koji smo doživeli ratove devedesetih godina, probuditi neugodna osećanja, i podsetiće nas na mnoga traumatična iskustva i sećanja. I ako imamo decu onda se postavlja pitanje prvo kako sebi najbolje da pomognemo, a zatim i kako da pomognemo svojoj deci. 

Kao i u mnogim drugim situacijama, ali naročito kada se radi o nečemu što plaši i brine dete, dete će probati da sazna iz naše reakcije, iz našeg ponašanja, da li je neka situacija stvarna opasnost i da li zaista treba da se brine i plaši. Tako da je potrebno da stalno proveravamo da li smo i koliko nervozni, napeti, zabrinuti, anksiozni. I ako primetimo da smo stalno u stanju strepnje i iščekivanja da će se desiti nešto loše, stalno smo u stanju straha i ne možemo više ni u čemu da uživamo, ako imamo ponavljajuće misli i brige, probleme sa koncentracijom, pamćenjem, spavanjem, onda je vreme da potražimo pomoć. Naravno pre svega zbog nas samih, jer to nije način na koji želimo da živimo. I takođe zbog naše dece, koja će jako brzo primetiti kako se mi osećamo. Tako da je prva stvar na koju treba obratiti pažnju naša sopstvena anksioznost kada su u pitanju uznemiravajući događaji i vesti iz sveta. 

Kada smo već kod vesti – naravno da želimo da se informišemo i znamo šta se dešava, ali moje lično mišljenje i iskustvo je da nije dobro ako stalno čitamo, slušamo, gledamo vesti, stalno nam stižu obaveštenja i vesti pristižu u naš dom sa svih strana. Kada se dešava nešto značajno i uznemiravajuće oko nas, prirodno je da osećamo strah i nemoć i praćenjem događaja pokušavamo da reagujemo na to i prosto postajemo zavisni od vesti. Međutim, praćenje vesti nas ne umiruje, nego ima potpuno suprotan efekat. 

Vesti su osmišljene tako da nas drže zavisnima, da nas drže u strahu i brizi, uvek se priča o najgorim mogućim scenarijima. I čak i da se ti scenariji zaista ostvare, velika količina takvih vesti ne donosi ni jednu vrednost koju želimo da promovišemo u svom domu, ne donosi nadu, dobrotu, ljubaznost, solidarnost, toleranciju, veru u pozitivan ishod. Vesti i mediji nas ne povezuju, nego produbljuju podele i konflikte među ljudima i ne nude apsolutno nikakve pokušaje da se situacija sagleda i razume sa svih strana, i ne doprinose rešavanju i umirivanju situacije – naprotiv. Tako da je po mom mišljenju naš zadatak da znatno smanjimo izloženost vestima i medijima i da se potrudimo da naš dom bude jedna oaza sigurnosti i mira. To je ono što možemo da uradimo i što je u našoj moći.         

I ne moramo da se osećamo loše zbog toga, to ne znači da nam nije stalo, ili da nismo empatični prema tuđoj patnji. Ali to da li mi neprestano slušamo i pratimo vesti ili ne, nema nikakvog uticaja na situaciju i neće nikome pomoći, samo će nas uznemiriti i uplašiti. Ako smo stalno pod uticajem vesti i medija nije moguće da sačuvamo svoj unutrašnji mir, tako da zaista moramo da zaštitimo sebe i svoju decu od toga. 

Što su deca mlađa, to ja naravno lakše da utičemo na to čemu su izložena, ali to ne znači da nešto krijemo od dece. Što su naša deca starija to će čuti više stvari od prijatelja, od drugih odraslih, u školi, videće negde sliku ratnih uništavanja, pročitaće sami neki naslov, i to je u redu, to su informacije kojima su deca povremeno izložena, a ne konstantno u našem domu. Deca će vremenom saznati da postoje ratovi, vojske, bombe, političari upitnih moralnih vrednosti i upitnog psihičkog zdravlja, i tako dalje, ali je važno da pre toga steknu osećaj sigurnosti - da osećaju da je svet siguran i da su oni bezbedni. I onda će moći da se nose sa tim stvarima uz našu pomoć. 

U trenutnoj aktuelnoj situaciji, ako su naša deca još mala (mlađa od 5, 6, 7 godina) nema potrebe da sa njima pričamo o tome šta se trenutno događa, u smislu da im mi objašnjavamo i informišemo ih, uvek je bolje da odgovorimo da dečija konkretna pitanja, koja imaju, samo onoliko koliko ih interesuje, nego da im damo previše informacija za koje oni nisu još spremni. 

Malo starija deca će verovatno saznati negde da je trenutno rat u Ukrajini i obratiće nam se sa pitanjima. I onda je važno da ih saslušamo i da možemo sa njima da pričamo o tome, da ne postanemo nesigurni, uznemireni, zabrinutu, jako žalosni, da ne promenimo temu. Ovo nije nešto što je samo sada slučaj – što su naša deca starija, to će imati više pitanja o kompleksnim, teškim temama i važno je da smo na to donekle pripremljeni i da damo deci osećaj da mogu da nam se obrate u vezi sa svim temama o kojima žele da pričaju. 

Ako primetimo da su dečija pitanja u nama izazvala jaka osećanja, da su nas jako uznemirila ili rastužila, podsetila na traumatične događaje i da nam je teško da razgovaramo o tome, onda je to znak da bi trebalo sa nekim da obradimo ovu temu pre nego što o tome pričamo sa svojim detetom. 

Kada nam se deca obrate sa pitanjima, mislim da je važno da im damo jednostavan odgovor, koji se bazira na činjenicama. 

U slučaju rata to bi bilo na primer: „Ljudi se ne slažu uvek. I kada ne mogu da se dogovore, ponekad dođe do konflikta u kome ne koriste samo reči nego i nasilje i dođe do rata. U ratu se vojnici ili naoružane grupe bore jedni protiv drugih.“ Ako dete ima dodatna pitanja možemo objasniti da te borbe pogađaju i ljude, koji ne učestvuju u ratu, da se u mestima u kojima je rat uništavaju kuće, sela, gradovi, da su mnogi ljudi raseljeni iz svojih domova i tako dalje. Možda će dete pitati zašto dolazi do rata, onda možemo reći da ljudi koji su na vlasti ponekad veruju da je nasilje efikasnije od razgovora i pregovora, i da će ih to dovesti do njihovog cilja. 

Pri tome bi trebalo da obratimo pažnju da izbegavamo da stvari pojednostavljujemo i kategorizujemo kao dobre ili loše, i na taj način detetu objašnjavamo – „oni su na dobroj strani“, „neprijatelj je takav i takav“, ili „ova zemlja je takva i takva“, „ova religija, ova grupa ljudi…“ ne moramo čak objasniti ni naše lično mišljenje i lični stav, nešto što je mnogo važnije od toga je da kod deteta razvijemo kritičko mišljenje, da mu damo priliku da postavi pitanja, da signaliziramo da je situacija kompleksna, da ni mi nemamo sve odgovore, da nije sve crno-belo, da niko nije samo dobar ili samo loš i da ne težimo ka tome da delimo i kategorizujemo ljude na ovaj način. 

I takođe, želimo da napomenemo da je rat daleko od nas i da smo mi bezbedni, tako da deca imaju osećaj da su sigurna i da iz tog sigurnog mesta možemo da pričamo o ovim stvarima. 

I možemo dodati da verujemo da će zemlje koje su u ratu pronaći rešenje i sklopiti mir, da se rat na kraju uvek završi i da postoji puno ljudi koji na neki način pomažu i trude se da doprinesu poboljšanju situacije. 

Tako da – pored toga što smo svesni naše sopstvene anksioznosti, što smo ograničili izloženost vestima, želimo da ponudimo deci odgovore na sva pitanja, priliku za razgovor, želimo da ih saslušamo, prihvatimo osećanja i strahove koja možda imaju u vezi sa ratom, i na kraju naglasimo da su oni bezbedni i ponudimo malo optimizma i nade u najbolji mogući ishod događaja. 

Da li su vas vaša deca već nešto pitala u vezi sa aktuelnim događajima i šta ste im odgovorili? Javite nam u komentarima uz ovu epizodu na veb stranici radosnoroditeljstvo.com.