U današnjoj epizodi pričamo o posledicama – šta su tačno posledice, koje vrste posledica postoje i kako da ih koristimo. 

Posledice su još jedan od roditeljstih alata. Ne bi trebalo da bude jedini koji koristimo, zato smo na ovom podkastu već pričali puno o raznim drugim mogućnostima, o našem odnosu sa decom, o dnevnim ritualima i strukturama, o aktivnom slušanju, o dogovaranju sa decom, o zajedničkom rešavanju problema, o tome kako da gledamo na dečije ponašanje i kako da bolje reagujemo, kako da naučimo dete boljim načinima ponašanja i slično. I pored svega toga će postojati situacije, koje će biti dobra prilika da dete nauči da njegovo ponašanje ima posledice na svet oko njega, da njegovi postupci i reakcije imaju stvarni efekat. I po mom mišljenju je važno da te situacije iskoristimo kao priliku za učenje i da pokažemo deci da način na koji se mi ponašamo, način na koji komuniciramo sa ljudima oko nas, odluke koje donosimo, da će to sve naići na reakcije kod drugih ljudi i da će imati posledice. 

Ovo je nešto što smo mi počeli da koristimo kada su naša deca bila starija, oni sada imaju 4.5 i 7.5 godina. I naravno ne radi se o tome da stalno pretimo i govorimo: „Ako ne uradiš to i to, desiće se to i to“, radi se o tome da deci pokažemo da je njihovo ponašenje važno i da ima stvarnog uticaja na njih same i na svet oko njih. 

Postoje dve vrste posledica – prirodne i logičke. 

Prirodne posledice, kao što i sama reč kaže, podrazumevaju ono što se dešava bez našeg uticaja kao posledica nekog ponašanja ili odluke i odlična su prilika da deca vide šta može da se desi i zatim da (uz našu pomoć) naprave plan za drugačiji ishod sledeći put. (Prirodne posledice nisu prikladne za decu mlađu od 3 – 3.5 godine, jer ona još nisu u mogučnosti da procene i razumeju posledice.) 

Na primer, pre neki dan je kod nas padala kiša, moja ćerka se spremala za školu i videla je kroz prozor da njena najbolja drugarica nije ponela kišobran niti je obula čizme za kišu, tako da nije htela ni ona. Nikakvo objašnjavanje nije pomoglo, ona je tako otišla u školu i naravno da je pokisla – to je jednostavan primer prirodne posledice. Ili – isto nešto što nam se desilo nedavno – moj sin je hteo da ponese jednu plišanu životinju u zoološki vrt, i ja sam mu rekla da mislim da nije dobra ideja, jer ja neću moći da je nosim ako njemu dosadi i može da se izgubi negde u guzvi. (Dobro je da detetu kažemo šta bi moglo da se desi, a ne da kažemo sigurno će se desiti to i to, jer nismo sigurni, i ako se to ne desi, onda će dete imati manje razloga da nam veruje sledeći put). U našem slučaju se to zaista i desilo, i tek kod kuće smo primetili da smo se vratili bez plišane životinje. I naravno da je moj sin bio jako žalostan i da je hteo da idemo da kupimo novu igračku – što nismo uradili, jer bi time sprečili da on oseti ovu prirodnu posledicu (1. uzdržimo se da intervenišemo). Pokazali smo empatiju, ja sam takođe pazila da ne kažem: „Eto vidiš, rekla sam ti da će to da se desi, zašto me nisi poslušao?!“ (2. uzdržimo se da pridikujemo) , to bi samo pogoršalo celu situaciju, i nema potrebe za tim, jer je posledica sama po sebi najbolja lekcija. Kada se moj sin umirio ja sam mu još jednom ispričala šta se desilo, probali smo da se setimo gde je ostavio igračku i u jednom trenutku je on sam rekao: „Drugi put neću ništa da nosim u zoološki vrt“. Tako da na kraju možemo sa detetom da napravimo plan za sledeći put – „šta možemo sledeći put da uradimo drugačije?“ (3. plan za sledeći put). 

Logičke posledice su one koje mi stvorimo, koje proizilaze iz detetovog ponašanja i imaju veze sa tim ponašanjem. Na primer: „Ako ne vratiš igračke na svoje mesto, skloniću ih do kraja dana“ ili „ako toliko špricaš, moraćeš da završiš kupanje i izađeš iz kade“ ili „ako udaraš drugu decu na igralištu, moraćemo da idemo kući“. Ovde se ne radi o kaznama, nego o nečemu što jednostavno ima smisla i veze sa detetovim ponašanjem. Nismo ljuti, ne vičemo na dete, nego mu jednostavno ukazujemo na to, šta će se desiti ako se neko ponašanje nastavi. 

Važno je da izaberemo posledicu, koju zaista možemo da sprovedemo, tako da to ne bude samo „prazna pretnja“, jer će u tom slučaju dete vremenom prestati da nam veruje i posledice neće biti efikasne. 

Logičke posledice mogu biti i pozitivne, na primer: „Ako se brzo spremite za spavanje imaćemo vremena za još jednu knjigu“ ili „ići ćemo napolje, kada završiš domaći“. Nešto što mi praktikujemo u našoj porodici je da postoje stvari koje prvo moraju da se urade, pre nego što ćemo moći da radimo nešto zabavno, to je kao jedno generalno porodično pravilo, koje za nas ima smisla i ne moramo svaki put da raspravljamo oko toga. Možemo objasniti deci razloge, ponuditi im našu pomoć da lakše savladaju neki zadatak, dogovoriti se sa njima unapred, ponuditi im izbor i slično i onda ćemo biti dosledni da na primer ne možemo da idemo napolje da se igramo, ako domaći nije urađen, ili ne možemo da gledamo televiziju, ako nismo obavili svoj mali kućni posao ili ne možemo da čitamo knjigu ako se nismo spremili za spavanje. U početku možemo očekivati otpor, ako je ovo nešto što je novo za našu decu, ali vremenom će preći u naviku, i postaće nešto što mi, u našoj porodici, jednostavno tako radimo. 

Ponekad se kod logičkih posledica radi jednostavno i o autentičnoj komunikaciji, na primer ako dete nešto zahteva i pri tome viče na nas, možemo reći: „Ako to tražiš od mene tim tonom, nisam raspoložena da ti pomognem, molim te, probaj to da me pitaš ljubaznije“. I ovo je prilika da dete nauči da ako smo sa nekim neljubazni, ta osoba nije spremna da nam pomogne. 

Što su deca starija, to postaje važnije da ih naučimo o uzrocima i posledicama, o tome da njihovo ponašanje i izbori koje donose, utiču na njih same i na druge ljude, da im omogućimo da vide vezu između njihovih akcija i rezultata tih akcija. I to možemo uraditi bez ljutnje, bez manipulacije, bez posramljivanja, uz pomoć različitih vrsta posledica.