U današnjoj epizodi pričamo o najčeščim greškama i nedoumicama u vezi sa postavljanjem zahteva i granica, kao i kako da ih ispravimo.

Većina nas ima najviše pitanja, nedoumica i problema sa svojom decom u situacijama u kojima od dece nešto tražimo ili želimo da postavimo neku granicu. O tome zašto su granice važne smo pričali detaljno u prvoj i drugoj epizodi, a danas ćemo pričati o najčešćim greškama u vezi sa postavljanjem zahteva i granica, kao i kako da ih ispravimo. I naravno kada pričamo o zahtevima pretpostavljamo da su oni u skladu sa uzrastom i mogućnostima našeg deteta, tako da ono može da ih ispuni. To je uvek prvi korak – da se zapitamo da li je naš zahtev uopšte prikladan za naše dete.

1. Nismo sigurni da li treba da postavimo granicu
Jedna od čestih stvari, koja nas sprečava da efikasno postavimo granicu je nesigurnost da li uopšte treba da reagujemo i kako. U toku proteklih par nedelja je stiglo nekoliko pitanja u vezi sa postavljanjem granica (svima sam već odgovorila preko e-maila) i u svim pitanjima se radilo o situacijama u kojima apsolutno moramo postaviti granicu. Jedna mama mi je pisala da njen sin, koji ima tri godine, neće da joj da ruku kada prelaze ulicu i hoće da vozi bicikli pored prometne ulice i ne stane da je sačeka kada mu ona to kaže. Ova mama je imala osećaj da ugrožava svog sina u njegovoj autonomiji, ako ga tera da joj da ruku ili mu brani da vozi bicikl, jer on onda jako burno reaguje. Ovde se radi o sigurnosti i bezbednosti deteta, i u svim situacijama, kada je bezbednost ili zdravlje našeg deteta u pitanju je naša dužnost da reagujemo i postavimo granicu. Zatim je bilo pitanje od mame čije dete gura drugu decu na igralištu. Ovo je takođe situacija kada moramo reagovati – kao i uvek kada naše dete nekoga povredi, nekoga ometa ili nešto uništava. I takođe moramo postaviti granicu u svim situacijama, koje bi mogle imati ozbiljne trajne posledice po dete. To nije nešto što je dete u stanju da proceni i predvidi, mi smo ti koji imamo znanje i iskustvo i naš je zadatak da donosimo i sprovodimo sve odluke u vezi sa onim stvarima koje imaju dugoročne posledice. Na primer ako dete jednom ne opere zube, jer je zaspalo u autu i samo smo ga stavili u krevet, to neće imati trajne posledice. Ali ako dete odbija da pere zube i to se dešava nekoliko puta nedeljno, onda će to imati dugoročne posledice.
Dakle, kada se radi o bezbednosti, o zdravlju deteta, a stvarima koje bi mogle imati trajne posledice po dete, o ponašanjima koja su agresivna ili destruktivna, onda uvek moramo postaviti granicu.
Pored toga, svako od nas ima svoju individualnu granicu, koje treba da smo svesni i u svakoj porodici postoje drugačija pravila. Na primer nekome ne smeta da se malo dete igra sa hranom, da istražuje, da baca hranu na pod i onda ta osoba neće postaviti granicu. A neko će možda smatrati da za senzornu igru postoje drugi materijali i neće dozvoliti igranje sa hranom. Tako da je važno da razmislimo šta nam je važno, kakva očekivanja imamo od dece i kakva pravila u vezi sa pojedinim situacijama postoje u našoj porodici, na primer kakva su pravila u vezi sa obrocima, ili sa ekranima, ili sa odlaskom na spavanje – što nam je jasnije kakva su opšte pravila, to ćemo lakše moći da postavimo granicu.

2. Mislimo da nešto radimo pogrešno ako se dete ne slaže sa našom granicom
Često se desi da poslušamo savete – dogovorimo se unapred sa detetom, povežemo se pre nego što postavimo granicu, ponudimo izbor, probamo da granicu postavimo na neki razigrani način i dete svejedno prekrši tu granicu i zatim je mi sprovedemo, na primer ugasimo televizor ili udaljimo dete iz neke situacije, na primer ako nekoga udara, ili vežemo dete u autu protiv njegove volje, jer smo već sve isprobali i sada je vreme da negde krenemo. I onda se dete ne slaže i burno reaguje, i mi mislimo da nešto pogrešno radimo, ili da mirno roditeljstvo ne funkcioniše. Međutim, upravo je sada taj deo mirnog roditeljstva – da ostanemo smireni, dosledni, ljubazni, da prihvatimo da se dete ne slaže sa našom granicom i da je svejedno sprovedemo. Jer ako očekujemo da će nas dete poslušati ako primenimo neku određenu strategiju, onda ćemo biti veoma frustrirani ako se to ne desi i naša reakcija će biti u skladu sa tim. Sve strategije koje koristimo su tu da nam olakšaju postavljanje granica i da nam ponude nove, alternativne načine komunikacije sa decom, da ne moramo da koristimo zapovedni ton, pretnje, posramljivanje, sve ono što smo mi kao deca čuli ili što je uobičajeno u našem društvu, a što će oštetiti naš odnos sa decom. Ali te strategije nisu garancija da će se dete složiti sa nama i da neće izraziti svoje mišljenje u vezi sa našom granicom i to ne znači da nešto nije u redu sa našom granicom.

3. Ne kažemo šta će se desiti ako se granice prekrše i zahtevi ne ispune
Ovde ne mislimo na pretnje kaznama ili pokušaje manipulacije, nego na autentičnu komunikaciju i objašnjavanje šta će se desiti ako se neka granica prekrši ili neki zahtev ne posluša – „ako nastavite da se svađate u autu, moraćemo da se vratimo kući, jer ne mogu da se koncentrišem da vožnju ako se vi svađate pozadi“ ili „ako spremanje za spavanje traje tako dugo, nećemo imati vremena da čitamo“ ili „ako ne obuješ sam cipele, moraću da ti pomognem, jer je vreme da krenemo“ ili „ako ti ne izabereš jednu majicu, izabraću ja“ ili „nećemo moći da krenemo na izlet dok ne spremimo dnevnu sobu“ ili „ako si tako glasna u biblioteci, moraćemo da izađemo“. I naravno onda je važno da se to što kažemo zaista i desi i da dete nauči da postoji stvarna posledica, i da ćemo tu posledicu mirno, ljubazno i odlučno sprovesti.

4. Nismo blizu deteta kada postavljamo neki zahtev
Ovo je nešto što nam se svima često dešava – da nešto govorimo deci, a da nemamo njihovu pažnju, ili čak da nismo u istoj prostoriji ili da se šetamo okolo dok postavljamo neki zahtev. I svi znamo kakve su šanse da nas dete posluša u ovakvoj situaciji.  Ono što se obično desi je da ponavljamo na ovaj način isti zahtev, dete nas naravno ignoriše i onda se mi iznerviramo što smo istu stvar ponovili tri puta i možda počnemo da vičemo i cela situacija preti da eskalira, a u stvari nismo uradili najvažniju stvar – privukli pažnju svog deteta. Kada postavljamo neki zahtev, moramo biti blizu svog deteta, stajati mirno (ne šetati se okolo i govoriti detetu šta da radi) i imati kontakt očima. Tek tada možemo uputiti neki zahtev i možemo zamoliti dete da nam ponovi šta je čulo, na primer: „Interesuje me da li sam to dovoljno jasno rekla, je l’ možeš molim te da mi ponoviš šta si razumela?“. I ako dobijemo potvrdu da je dete zaista čulo i razumelo šta se od njega traži, onda je mnogo veća verovatnoća da će to i ispuniti.

5. Nismo se povezali sa detetom pre postavljanja zahteva
Ovo često može zvučati kao dodatni „posao“ i često pomislimo da nemamo uvek vremena da se prvo povežemo. Međutim kada pričamo o povezivanju pre postavljanja zahteva radi se o jako malo vremena, na primer samo 30 sekundi ili dve- tri munute, a to vreme koje posvetimo detetu pre postavljanja zahteva nam može uštedeti puno vremena, jer će dete pružati manje otpora. Na primer ako se naše dete igra autićima, a vreme je da krenemo u vrtić, možemo doći do deteta, sesti pored njega, gledati malo kako se igra i opisati šta vidimo. To je nešto što traje samo 20-30 sekundi. Dete će onda verovatno početi da nam objašnjava čega se igra, što ćemo saslušati (možda takođe 20-30 sekundi)  i onda možemo reći na primer: „Hajde sada zajedno da ih parkiramo u garažu i posle toga je vreme da obujemo cipele“.
Ako se naše dete igra autićima i mi samo dođemo i kažemo: „Idemo, dođi da obučeš cipele“, onda će nas dete ili samo ignorisati, ili će probati da nas ubedi da se igra još pet minuta, pa ćemo početi da pregovaramo i ubeđujemo ga zašto nemamo više vremena, počećemo da se nerviramo i brinemo da ćemo zakasniti i tako dalje. Tako da nam kratko povezivanje pre postavljanja nekog zahteva  u stvari može uštedeti puno vremena.

6. Zahtev formulišemo kao pitanje
I ovo je nešto što dosta često radimo – da zahtev formulišemo kao pitanje, na primer: „Je l’ idemo?“, ili „Uskoro ćemo da ugasimo televizor, važi?“. Na ovaj način verovatno pokušavamo da čujemo da se dete slaže sa nama i da će bez poteškoća poslušati neki zahtev ili poštovati neku granicu. Međutim, zahtev upućen na ovaj način zbunjuje dete, nije dovoljno jasan, dete ne zna šta se traži od njega i ili neće ništa odgovoriti ili će reći da se ne slaže. Tako da razmislite kada formulišete zahteve, da li je to zahtev ili pitanje. Ako sada moramo da krenemo, onda ne moramo da pitamo, nego možemo samo da kažemo: „Vreme je da krenemo“, ili „Za pet minuta ćemo da ugasimo televizor“.

 7. Postavljamo puno zahteva odjednom
Još jedna greška koju pravimo je da postavljamo puno zahteva odjednom, na primer: „Spakuj užinu, operi zube, obuci jaknu i cipele“. Često deca nisu u stanju da obrade toliki broj zahteva odjednom, tako da neće moći uspešno da ispune sve zahteve. Ili im kažemo: „Spremi se za spavanje“. Ovo takođe podrazumeva nekoliko radnji, tako da je mnogo bolje ako deci kažemo po jednu stvar, na primer: „Spakuj užinu i vrati se, pa ću ti reći šta je sledeće“.

8. Govorimo detetu šta da ne radi
Često naše zahteve izražavamo da negativan način – „ne viči“, „ne trči pored ulice“, „ne zadirkuj brata“, što ne daje detetu informacije o tome šta zapravo želimo od njega. Jednostavno rešenje je da kada formulišemo naše zahteve tražimo ono što želimo, a ne što ne želimo – „pričaj tiše“, „hodaj polako pored ulice“, „razgovaraj ljubazno sa svojim bratom“.

9. Previše objašnjavamo
Često u mirnom roditeljstvu mislimo da ako smo dete ljubazno zamolili da uradi nešto i ako smo mu dobro objasnili razloge, da će nas poslušati i zato se jako trudimo da nešto objasnimo detetu – „moramo sad da krenemo, već smo dugo bili na igralištu, moramo još i u prodavnicu i da skuvamo večeru i da se okupaš, vidiš da svi idu, idemo i mi“ ili „moraš da se vežeš u autu, pojas te štiti u slučaju saobraćajne nesreće, možemo i da dobijemo kaznu ako nisi vezana, evo pogledaj, i ja i tata smo vezani, hajde, to neće dugo trajati, vozimo se samo desetak minuta“ i tako dalje. Ovo je najčešće jako puno informacija za malo dete i dovešće nas u situaciju da pregovaramo sa detetom i da probamo logički da ga ubedimo da nas posluša, a postoji puno situacija u kojima ne možemo da pregovaramo, u kojima ćemo probati da efikasno uputimo zahtev i onda ćemo reći nešto poput: „Vreme je da idemo – hoćeš u kolica ili da mi daš ruku?“ ili „moramo sad da krenemo, pomoći ću ti da se vežeš“.

Kada sledeći put uputite detetu neki zahtev ili postavljate neku granicu, obratite pažnju na koji način to radite i kako biste mogli da svoje zahteve i granice učinite malo efikasnijim.

I na kraju jedna informacija u vezi sa podkastom – ovo je poslednja epizoda, barem u skorijoj budućnosti. Ja sam nedavno promenila posao i sada radim malo više nego ranije, tako da uz porodicu, prijatelje i ostale obaveze nažalost ne ostaje puno vremena za podkast. Ako se u budućnosti bude nešto promenilo, vrlo rado ću nastaviti, a za sada podkast pravi pauzu. Hvala vam što ste delili svoje vreme sa mnom, nadam se da su vam informacije i ideje koje ste čuli olakšali pojedine situacije i time učinili vaše roditeljstvo malo lakšim i radosnijim, jer kada uspemo da drugačije gledamo na neke situacije, da drugačije reagujemo, da sprečimo neke izazovne situacije, koje bi nam možda oduzele puno vremena i energije, onda možemo više da uživamo u našoj deci, u odnosu koji imamo sa njima i u roditeljstvu. Sve najbolje i još jednom hvala na slušanju!