Ima li povratka kada loše reagujemo? 

Možda se i vi ponekad pitate: „Pročitala sam puno knjiga, dobila sam puno informacija, razumela sam šta treba da radim i opet sam izgubila živce, vikala sam na dete, pretila sam, rekla sam mu nešto neprijatno, ili sam ga možda prejako uhvatila – šta sada?”. Ovo je nešto što se svima dešava, češce nego što bismo to voleli da priznamo, to je jednostavno jedna velika istina u vezi sa roditeljstvom. Na svom roditeljskom putu se ponekad sustretnemo sa svojom najneomiljenijom, najgorom verzijom. Postojaće dani kada ste pod stresom, kada ste umorni, kada niste u mogućnosti da zadovoljite svoje osnovne potrebe, i kada je praktično nemoguce da ne reagujete po svom uobičajenom modusu (a to su najčešće načini na koje smo mi bili vaspitavani). 

Dan Siegel govori o tome da su ovi prekidi u odnosu sa detetom (kada vičete, kada mu pretite, kažete nešto ružno) neminovni, ali da nemaju trajne efekte ako situaciju brzo popravimo. Deca su rezilijenta i brzo opraštaju. Ovo je i dobra prilika da naučimo decu da smo svi ljudi, da niko nije savršen, da ćemo i mi ponekad pogrešiti i kada se to desi možemo da preuzmemo odgovornost i da probamo da popravimo situaciju. 

Prvi korak je – pogodili ste – da se umirite. Ako probate da se izvinite dok niste potpuno smireni, možda ćete reći nešto poput: “Izvini što sam vikala, ali ti si se ponašao nemoguće, kako si mogao to da uradiš, šta je s tobom?” i ponovo ćete početi da vičete. 

Kada ste se umirili, povežite se sa detetom i recite mu da hoćete da pričate o onome što se upravo desilo (ako je dete spremno). Pružite mu priliku da vam kaže kako je ono doživelo situaciju, kakvo je to iskustvo bilo za njega (naravno ako je dete malo starije). Ne prekidajte ga, slušajte aktvino, klimajte glavom (iako nije lako da čujemo šta smo pogrešno uradili). 

Posle toga se izvinite. Ovo je nesto što za većinu nas nije lako, jer smo retko doživeli da se nama neko izvinio u potpunosti. Recite šta se desilo i izrazite svoje žaljenje zbog toga, odolite potrebi da krivite dete zbog svog ponašanja, vikanja na primer. Naš zadatak je da budemo uzor; ako hoćemo da naše dete prikladno izrazi osećanja, moramo početi od sebe samih. Na primer recite: „Vikala sam na tebe i stvarno mi je žao, izvini“. Dodajte i kako biste voleli da ste reagovali, na primer: „Ono što sam ustvari htela da kažem je da se brinem da ćemo zakasniti ako uskoro ne krenemo. Vreme je da obuješ cipele, evo pomoći ću ti“. Pitajte i dete kako je ono moglo drugačije da se ponaša u problematičnoj situaciji i kako da slične situacije zajedno sprečite u budućnosti.  

Završite situaciju sa nečim pozitivnim, možda ćete zagrliti dete ili ćete zajedno čitati detetovu omiljenu knjigu ili ćete izaći napolje da se zajedno prošetate – šta god vama i vašem detetu pomaže da se ponovo povežete. 

I na kraju – ako ste neko ko ima sklonisti ka snažanim osećajima krivice i griže savesti – budite strpljivi i blagi prema sebi. Moderno, mirno roditeljstvo često znači da ćemo napraviti dva koraka unapred, jedan unazad. Ali smo tu, učimo, i ja verujem da se popravljamo kroz generacije – naši roditelji su bolji roditelji nego što su bili roditelji njihovih roditelja, i mi smo bolji roditelji nego što su bili roditelji naših roditelja. Svi učimo, postajemo svesniji, imamo više informacija i podrške, i ja sam sigurna da će naša deca biti još bolji roditelji. Ali ne možemo da preskočimo taj „evolucijski“ korak i da budemo „najbolji“ roditelj, ne možemo da se jednostavno oslobodimo svega što je u nama, što nosimo od prethodnih generacija. Ali možemo da nastavimo da učimo iz svojih grešaka, da probamo opet, ili da probamo nešto drugo, da prihvatimo da je i to deo nas i da radimo na onim stranama sebe koje želimo da promenimo. I to je više nego dovoljno.  

Literatura: 

Markham, L. (2012): Peaceful parents, happy kids. How to stop yelling and start connecting. 

Siegel, D. J., & Bryson, T. P. (2016): No-drama discipline: the whole-brain way to calm the chaos and nurture your child's developing mind. Trade Paperback Edition. New York: Bantam Books.