Obroci bez stresa

Podelite sa decom odgovornost o ishrani 

U današnjoj epzodi pričamo o porodičnim obrocima. Mnogi roditelji imaju pitanja u vezi sa detetovom ishranom i porodičnim obrocima  – možda na primer naše dete jede samo određenu vrstu hrane, ili imamo osećaj da dete ne jede dovoljno ili da jede previše ili se možda pitamo kako da reagujemo kada dete baca hranu ili često ustaje od stola. 

Većina nas ima iste ciljeve – želimo da naša deca dobro jedu, da vole hranu koju skuvamo, da imaju pozitivan odnos prema hrani i osećaju se ugodno za vreme porodičnih obroka, ali ponekad smo nesigurni kako da stignemo do tog cilja. 

Nadam se da će vam ova epizoda u tome pomoći.

Prva stvar o kojoj ćemo pričati, a koja može dosta pojednostaviti situaciju oko obroka i doneti lakoću vašem pristupu hrani, jeste takozvani princip podeljene odgovornosti. Ovo je nešto o čemu govori i piše Elin Satter. Ona kaže da roditelji treba da se opuste, jer roditelji imaju svoj posao i svoju odgovornost, a deca svoju. Među roditeljima i decom postoji jasna podela odgovornosti i ne bi trebalo (niti u principu možemo) da preuzmemo detetov zadatak. 

Osnovna ideja je da je roditelj odgovoran za odabir i pripremu hrane koja se nudi, kao i za mesto i vreme kada se jede. 

A dete je odgovorno za to koliko i da li jede. 

Ključna stvar je poverenje roditelja u decu da sami odrede koliko i da li će jesti od onoga što roditelji ponude. I kada roditelji urade svoj deo posla, onda će i deca svoj. 

To detaljnije znači da je zadatak roditelja da izabere i pripremi hranu, obezbedi redovne obroke i užinu, učini vreme jela prijatnim, korak po korak pokaže deci primerom kako da se ponašaju za vreme jela, ima u vidu činjenicu da deca nemaju puno iskustva sa različitim vrstama namirnica i ukusima, kao i da ne dozvoli stalno grickanje između obroka. 

A zadatak dece je da jedu – deca će jesti onoliko koliko im je potrebno, naučiće da jedu hranu koju jedu i njihovi roditelji, rašće predvidljivo, i naučiće da se ponašaju tokom obroka. 

Tipično razvijeno, zdravo dete će jesti ako je gladno i ješće dok ne bude sito. Naravno, ako ste zabrinuti za rast i razvoj svog deteta, svakako konsultujte svog pedijatra, ali obično svako dete ima urođenu unutrašnju osetljivost na glad i sitost, a to je nešto što želimo da deca zadrže.

Deca jednostavno ne jedu ako nisu gladna (osim naravno ako se ne radi o slatkišima, u tom slučaju će zbog prirode ovakve hrane izgubiti osećaj za sitost), ali inače deca neće jesti ako nisu gladna, tako da će naše poverenje u njih pomoći da zadrže taj unutrašnji “barometar”. 

Iz tog razloga je i važno da za vreme jela ne bude uključen televizor, jer je detetu u tom slučaju preusmerena pažnja i ne primećuje osećaj sitosti. Takođe, ako detetu kažemo da će dobiti dezert kada sve pojede, ne pomažemo mu da bude u kontaktu sa svojim osećajem gladi i sitosti, jer može da se desi da dete pojede sve kako bi dobilo dezert, a ne zato što je stvarno gladno. 

Takođe, trebalo bi izbegavati da hvalimo dete zato što dobro jede ili da ga grdimo zato što malo jede, ili obrnuto. Ne bi trebalo ni da poredimo decu jednu sa drugom. Deca poznaju dobro svoje telo i jedu da bi zadovoljila svoj apetit i tome ne treba pridavati neki veliki značaj. 

Najbolji način da naučimo dete da jede zdravo je da se i mi sami zdravo hranimo i budemo uzor. Tako da – uživajte u svom zelenom povrću J pred decom – čak iako oni to ne probaju, oni registruju da tako odrasli jedu i to će formirati sliku o njihovoj budućoj ishrani. 

Takođe, znamo da je deci potrebno jako puno izlaganja novoj vrsti hrane kako bi je zavoleli, često i 10-15 puta. Ponekad ponudimo neko novo povrće 2-3 puta i odustanemo posle toga, jer je frustrirajuće da pripremamo hranu koju deca ne jedu. U tom slučaju možda određenu namirnicu možete pripremiti na način na koji je vi volite, kako biste vi uživali u tome i dete će vas jednom iznenaditi. Možete i da kažete detetu da primećujete da mu se nešto ne dopada sada, ali da će možda to zavoleti u budućnosti. To detetu daje osećaj da je ta mogućnost otvorena. 

Važno je da naš stav bude generalno nonšalantan i opušten. Naše dete je pojelo pun tanjir povrća i ribe? Ne pravimo od toga veliku stvar. Isto kao što ne pravimo veliku stvar ako dete pojede jako malo ili ne jede uopšte. Ako baš nešto moramo da kažemo, to može biti: „Baš mi je drago što ti se dopalo, da li hoćeš još?”.  

Ako dete hvalimo ili grdimo, ili teramo da pojede sve, to pretvara jednu običnu, normalnu aktivnost, koja bi trebalo da bude ugodna i opuštena, u igru moći, a to je nešto što uvek težimo da izbegnemo. 

Takođe, još jedan savet je da ne pripremate posebne obroke za dete, čak iako dete odbije da jede ono što ste spremili. U našoj porodici je na primer pravilo da svi sede za stolom za vreme obroka, bez obzira da li jedu ili ne, ali ne pripremamo ništa specijalno ako neko nije zadovoljan onim što je skuvano. I takođe, nastojimo da užine ne budu nešto jako interesantno (obično je to sveže voće ili povrće i običan jogurt), jer onda može da se desi da dete ne jede za vreme obroka nego čeka užinu, ako će tada dobiti neki keks ili slatkiše ili nešto slično. 

Kada pričamo o hrani, poželjno je da koristimo terminologiju koja se odnosi na stvarnu hranu, a ne na osećanja. Dakle, trebalo bi da izbegavamo da govorimo: „Ali to je tvoje omiljeno jelo, zašto nećeš?“, ili „Posebno za tebe sam ovo napravila“ ili „Baka će biti žalosna ako ne pojedeš sve“. Osećanja i hranu ne treba mešati, kako se u budućnosti ne bi razvilo emocionalno jedenje. Umesto toga možemo razgovarati o fizičkim aspektima hrane – na primer: „Paprika ima vitamine koji nam pomažu da ostanemo zdravi“ ili „Šargarepa pomaže da bolje vidiš u mraku“ i slično. Pričajte o hrani, pogledajte videe o kuvanju hrane, povedite decu sa sobom u kupovinu (naravno, ako nije previše stresno J), kad god je moguće uključite decu u pripremanje hrane. Ako deca pomažu da se nešto skuva, velika je verovatnoća da će to i jesti i više ceniti. 

Takođe, trebalo bi izbegavati i temu težine. Bez obzira da li je vaše dete krupnije ili sitnije, ne bi trebalo povezivati težinu i hranu. Isto tako ne bi trebalo govoriti da ćemo se ako jedemo neku vrstu hrane ugojiti. Razlog zašto jedemo zdravo nije da bismo bili mršavi, nego da bismo bili zdravi i želimo da naše dete razvije pozitivan odnos prema hrani. 

Još nešto što nije loše da imamo u vidu je da je deci često potrebno manje hrane nego što mi mislimo. Deca često i ne jedu iste količine hrane – ponekad jedu više ujutru a manje u toku dana ili obrnuto, ili nekim danima jedu više a nekim manje. Sve dok mi nudimo raznovrsne glavne obroke i užine (u odgovarajuće vreme), to je u redu. 

Jedna od čestih situacija u kojoj mnogi roditelji nisu sigurni kako da reaguju je kada dete baca hranu na pod. Ovo je nešto što je potpuno prirodno i normalno, obično sva mlađa deca to rade u jednom periodu, na taj način istražuju šta se desi kada nešto bace – to što bace uvek padne na drugo mesto, sve skupa je jako fascinantno. I uz svo razumevanje, to ne znači da ne moramo ništa da uradimo u vezi sa tim. Možemo detetu da kažemo šta očekujemo. Uvek je efikasnije da kažemo šta hocemo da dete uradi, tako da umesto: „Ne bacaj hranu na pod”, možemo reći: „Hrana ide u usta” ili „Hrana ostaje u tanjiru”. Zatim, ako stalno podižemo hranu i vraćamo je u tanjir, čak iako smo pri tome iznervirani, dete stiče utisak da se radi o nekakvoj igri i nastavalja da baca hranu. Umesto toga možemo smireno reći: „Kad bacaš hranu, čini mi se da nisi gladan, jesi li gotov? Onda ćemo završiti ručak”. I onda sklonimo tanjir i možda ponudimo neku alternativu – na primer lopte koje dete može da baca. Naravno, ako je dete još uvek gladno, možemo za par minuta još jednom ponuditi da sedne.

Slično je i ako dete često ustaje od stola. Što je dete mlađe, to mu je teže da dugo sedi za stolom. Ovo je nešto što će svakako postati lakše s vremenom, kada deca bolje razviju svoje govorne sposobnosti i socijalne veštine i kada budu mogla duže i bolje da učestvuju u razgovoru. Naročito ako su porodični obroci ugodni, ako je atmosfera prijatna i topla, deca će voleti da sede sa nama za stolom. 

A u međuvremenu ćemo pomoći svom detetu da ostane za stolom. Ne želimo da jede po celoj kući, da se šeta sa hranom u ustima, to može i da bude jako opasno ako se zagrcne, tako da ćemo tu postaviti granicu. Pretpostavimo da dete ima udobnu stolicu, da smo mu posvetili pažnju za vreme jela, da smo razgovarali sa detetom o svom očekivanju da za vreme jela sedi za stolom i takođe smo upozorili dete da ako ustane imamo osećaj da je gotovo i da je onda taj obrok završen. 

Ako dete posle toga uzme jedan zalogaj i ode od stola, podsetićemo ga da za vreme jela sedimo za stolom i da ako ustaje imamo utisak da više nije gladno. I zatim ćemo – ako dete ponovo ustane – skloniti tanjir. Smireno, bez ljutnje, jednostavno smo razumeli da dete sad nije jako gladno. Ovo je nešto što deca relativno brzo nauče, dovoljno je da se desi par puta. To ne znači da deca moraju da sede dok svi ne završe, deca su obično mnogo brže gotova sa jelom nego odrasli. Cilj je da započnemo obroke zajedno, sedimo dok jedemo, a kada su deca sita, mogu da odu od stola. 

I na kraju - uživajte u hrani, u različitim ukusima i u zajedničkim obrocima, iskoristite ih kao priliku da se povežete sa svojom decom, slušajte šta vaša deca imaju da vam ispričaju, izbegavajte negativne teme i kritike, neka zajednički ručak ili večera postanu prijatan, zabavan i ugodan ritual. 

Nadam se da vam je ova epizoda koristila! Kao i uvek – uzmite iz ove epizode ono što rezonira sa vama i što možete primeniti u svom specifičnom slučaju, a zanemarite ostatak. :) 

Koji su vaši najveći izazovi u vezi sa obrocima? 

Izvori:

https://www.ellynsatterinstitute.org

Satter, E.(2000): Child of mine: Feeding with love and good sence. Bull Publishing Company.