Deca i ekrani – kada je previše? 

U današnjoj epozodi ćemo pričati o upotrebi ekrana kod dece – o generalnim preporukama, koliko vremena bi deca trebalo da provode ispred ekrana, o pozitivnim i negativnim stranama, kao i o tome kako da sve to primenite u vašoj jedinstvenoj porodičnoj situaciji. 

Ovo je relativno nova tema – kada je generacija koja danas odgaja decu odrastala, situacija je bila mnogo drugačija, nisu postojali pametni telefoni, aplikacije, Youtube i Netflix, društvene mreže, tako da se o ekranima nije mnogo brinulo. 

Danas moderna tehnologija brzo napreduje i menja se – brže od istraživanja njenih uticaja. Zbog toga naučnici kontinuirano pokušavaju da bolje shvate efekte upotrebe nove tehnologije na razvoj dece i prema tome formulišu preporuke. 

Ovo je dosta kompleksna tema, roditelji me često pitaju „Šta da radim u vezi sa ekranom?“ i mislim da ne postoji jedan, jasan odgovor, koji važi za sve porodice, o čemu ćemo pričati malo kasnije. 

Ali hajde prvo da pogledamo koje su preporuke u vezi sa decom i ekranima. 

Za decu mlađu od 18 meseci ne preporučuje se upotreba ekrana. Izuzetak su video pozivi sa članovima porodice. Razlog je taj što je bebama i maloj deci potrebna direktna ljudska interakcija (posebno kontakt očima) da bi učili i razvijali se. Takođe slike, zvuci, svetla ekrana su nešto što dečiji mozak ne može da obradi i što može biti uzrok velikog stresa i prestimulisanja. 

Između 18 i 24 meseci, takođe nema potrebe za ekranima, ali ukoliko deca počnu da koriste ekrane, to bi trebalo da bude sredstvo za učenje i aktivnost koju radimo zajedno sa detetom, a ne nešto što koristimo da bismo umiri decu, da bismo im odvukli pažnju ili ih zabavili dok mi nešto drugo radimo. Takođe, programi koje deca gledaju bi trebalo da budu što sporiji i jednostavniji, kako bi deca to uopšte razumela. 

Za decu između dve i pet godina preporuke kažu da bi roditelji trebalo da ograniče medije na jedan sat ili manje dnevno, i to nekog visokokvalitetnog programa, na primer “Ulica Sezam” ili “Tigrić Daniel”. Trebalo bi izbegavati brze, hektične sadržaje, u kojima se slike naglo menjaju (češće od svake 4 sekunde). 

Naš mozak i oči nisu evoluirali za tako brze sadržaje, nego za prirodnu brzinu, brzinu kojom se ljudi i životinje kreću. Takođe, u ovom uzrastu noćne more mogu biti dosta česte, i zastrašujući sadržaji ih mogu podstaći - puno toga što deca vide može biti zastrašujuće iako nama možda ne deluje tako. 

Takođe, deci ovog uzrasta su neophodne druge aktvinosti – slobodna igra, vreme provedeno napolju, fizička aktivnost, direktne interakcije sa drugom decom i odraslima, dovoljno sna, a vreme provedeno ispred ekrana bi moglo uduzimati vreme ovim drugim važnim razvojnim aktivnostim i sadržajima. Opet trebalo bi da ekrane koristimo zajedno sa svojom decom, da to ne bude samostalna aktivnost, i da deci pomognemo da shvate sadržaje i da to što gledaju primene na svet oko sebe. 

Za decu stariju od šest godina (uključujući i tinejdžere) preporučuje se postavljanje ograničenja na korišćenje ekrana u zavisnosti od njihovih ostalih aktivnosti i ne duže od dva sata dnevno. Opet - ako deca imaju dovoljno vremena za spavanje, za učenje, za fizičku aktivnost, za slobodnu igru, za kreativan rad, za društvene interakcije, za dosadu, onda mogu provesti i deo vremena ispred ekrana. 

I za ovaj uzrast je važno da roditelji znaju šta deca gledaju kao i da testiraju aplikacije, pre nego što ih deca koriste. 

Takođe je važno da su programi kojima se deca izlažu u skladu sa našim porodičnim vrednostima. 

Sadržaji koje konzumiramo (kroz čitanje, gledanje, kroz ljude sa kojima provodimo vreme) imaju veliki uticaj na nas. Kada su naša deca preko ekrana izložena lošem ponašanju, neljubaznim rečima, sadržajima u kojima se neko ismeva ili se prema drugima ne odnosi sa poštovanjem, to je nešto što će za njih postati poznato, normalno, prihvatljivo, i to možemo videti i u njihovom ponašanju. Često u dečijim programima postoje blagi oblici zadirkivanja, ismevanja, nepoštovanja – to je nešto na šta bi trebalo obratiti pažnju i ako primetimo da naše dete gleda tako nešto, možemo to iskoristiti kao priliku da pričamo o ponašanju glavnih junaka, o tome šta je ljubazno, šta nije, kako su drugačije mogli da se ponašaju u nekoj situaciji, da li je smešno kada neko padne i povredi se i slično. 

I na kraju, preporuke govore i o tome kada ne bi trebalo koristiti ekrane, a to je za vreme jela, kao i kada se igramo sa detetom (to važi i za roditelje). Ne preporučuje se upotreba ekrana u spavaćoj sobi, kao i najmanje sat-dva pre spavanja, jer takozvana plava svetla iz ekrana usporavaju nastanak melatonina (hormona spavanja) što značajno utiče na kvalitet sna. 

Takođe, nešto što svi verovatno znamo je da ekrani izazivaju zavisnost. Verovatno smo i vi i ja zavisni od ekrana. I naravno puno dece ima poteškoće sa isključivanjem ekrana, sa prekidanjem gledanja, teško im je da se posvete nečem drugom posle ekrana, možda čak i imaju izlive besa kada je vreme da se ekrani ugase i slično. 

Pored ekrana, i sam sadržaj je napravljen tako da izaziva zavisnost. Korisnički interfejs je dizajniran tako da stalno oslobađamo dopamin (hormon sreće), da bismo mu se stalno vraćali. 

Takođe i programi i serije su napravljeni da probude našu znatiželju o tome šta se dalje dešava, jer se obično završavaju kada je najinteresantnije. To je nešto na šta naš mozak reaguje – mi imamo potrebu za završetkom. Zbog toga često serije ili video igrice probude u nama znatiželju šta će se dalje desiti, ili želju da dostignemo sledeći nivo. Ili na primer kod društvenih mreža – dobijemo neku notifikaciju, postanemo radoznali, hoćemo da vidimo šta je to, i u isto vreme se dopamin oslobađa svaki put kada dobijemo poruku ili lajk ili neki komentar.  

Zbog te zavisnosti je i nama odraslima teško da regulišemo korišćenje ekrana, a kamoli deci. 

Postoji još dosta negativnih strana korišćenja ekrana, postoji sve više istraživanja o uticaju društvenih mreža na razvoj depresije kod mladih, međutim, ne bih sada ulazila u detalje tih istraživanja. Činjenica je da će ekrani biti deo života naše dece, bez obzira da li se to nama dopada ili ne. 

Takođe, ekrani imaju i svoje pozitivne strane. Pričali smo u prošloj epizodi o roditeljskom burnoutu – ekrani su dobri bebisitieri J , zahvaljujući njima naša deca su bezbedna i zaokupljena dok mi uradimo ono što je neophodno ili se odmorimo ili sa nekim popričamo i to nam može puno pomoći da preguramo dan. 

Zatim, ekrani nude mogućnost da deca nešto nauče. Puno dece je naučilo neki strani jezik kroz gledanje televizije. Ekrani mogu da se koriste kao sredstvo za učenje – nešto što našu decu interesuje u stvarnom životu – na primer kako ptice prave gnjezdo ili kako kameleon menja svoje boje – možemo produbiti kroz videe na tu temu. 

Ekrani nam omogućavaju da budemo u kontaktu sa porodicom i prijateljima koje ne možemo da vidimo. Tako da ekrani nisu samo negativni. 

I sada sve ovo što smo čuli – zvanične preporuke, pozitivne i negativne strane ekrana, moramo staviti u naš jedinstveni porodični kontekst. To je nešto što se odnosi i na sve druge savete iz oblasti roditeljstva, ili iz bilo koje oblasti. Sva deca su različita, svaka porodična situacija je različita. Važno je biti informisan, znati preporuke, znati šta kažu istraživanja u vezi sa nekom temom i onda se zapitati „Kako se to odnosi na mene i moju porodicu? Da li to mogu da primenim i po koju cenu?“. 

Evo jednog ličnog primera. Kada se moj sin rodio, moja ćerka je imala 3 godine i još uvek nije gledala televiziju i dok sam ja uspavljivala sina posle ručka, ona se igrala sama. Međutim, proces uspavljivanja je dosta dugo trajao i po 20-30 minuta, i svaki malo glasniji zvuk bi mog sina probudio i ceo proces bi počinjao ispočetka. Tako da ako bi me za to vreme moja ćerka zvala ili se malo glasnije igrala, ili ušla u sobu u kojoj sam ja uspavljivala njenog brata, on bi se probudio i to je nešto što je kod mene izazivalo jake osećaje iritacije i frustracije, i dešavalo se da sam veoma nestrpljiva i neljubazna sa svojom ćerkom tada. I kada sam pričala sa jednom prijateljicom o tome, ona me je pitala zašto samo ne uključim crtani film svojoj ćerki za to vreme. U prvom momentu sam pomislila „Ona je premala, zašto da već počne da gleda televiziju?“, međutim, šta je bila alternativa i da li je „cena“ njenog negledanja bila previsoka? Ako sam ja nestrpljiva, kažem nešto grubo, i time narušavam naš odnos, zar nije onda mnogo bolje da umesto toga gleda pola sata televiziju? To je primer kako je važno ne samo pratiti neke preporuke, nego uzeti u obzir svoju celokupnu porodičnu situaciju. 

Može da bude i obrnuto. Možda smo odlučili da naše dete gleda svaki dan sat vremena televiziju i to nam donosi sat slobodnog vremena, ali posle toga dete ima izlive besa kad je vreme da se ugasi televizor, ili je mrzovoljno, agresivno i to je nešto što nam oduzima puno energije i vremena posle gledanja, tako da je u tom slučaju možda lakše ne koristiti ekrane. 

Sve moramo staviti u sopstveni kontekst. Ako smo premoreni ili bolesni ili je naš partner odsutan, ili deca ne idu u školu, a mi moramo da radimo – to će sve uticati na našu odluku u vezi sa vremenom ispred ekrana. Takođe, puno zavisi i od toga kako vaše dete provodi većinu dana – ako ima dovoljno vremena da bude napolju, da se igra, da čita, da se druži – onda i ako koristi ekrane, to neće oduzeti vreme od ovih važnijih stvari. Ako dete pak provodi veći deo dana sedeći u školi, pa radi domaći, pa koristi ekrane, onda je to mnogo drugačija situacija. 

Isto tako zavisi i šta naša deca gledaju. Ako je nešto što promoviše nasilje, loše uzore, neljubazni govor, materijalističke vrednosti, nešto jako hektično, onda je to mnogo drugačije  nego ako naša deca gledaju nešto što je informativno, zabavno, što ima pozitivan uticaj. 

Takođe, nije loše da se zapitamo i kako i koliko mi koristimo ekrane kada smo sa decom, jer to ima veliki uticaj na odnos koji naša deca imaju sa ekranima – da li nas deca vide da stalno nešto proveravamo na telefonu, ili da li je moguće da odredimo vreme u toku dana kada ne koristimo telefon (za vreme jela, kad se igramo sa decom, kad smo na igralištu i slično), ili barem da kažemo deci šta radimo na telefonu (“pišem poruku baki”, “plaćam račun”, “tražim recept” i slično), kako bi deca razumela da kada smo na telefonu radimo puno različitih stvari, jer inače iz njihove perspektive sve izgleda isto. 

Tako da – ekrani su deo naše stvarnosti i neophodan deo budućnosti naše dece, i nije uvek lako naći neku sredinu – koristiti tehnologiju, a pri tome sačuvati zdrav fizički i psihički razvoj naše dece. Kod nas u porodici se korišćenje ekrana menja po sezonama – bilo je perioda kada smo ih koristili više, generalno težim ka tome da ih koristimo manje. I uvek je bilo nešto što je predvidivo kada, gde, koliko dugo i koji programi se gledaju, i to je nešto što je pomoglo da izbegnemo stalno kenjkanje i pitanja “kada mogu da gledam?”. I nismo koristili ekrane kao kaznu ili kao nagradu – to je jednostavno nešto što ponekad radimo, nešto čemu se trudim da sve skupa ne pridajemo veliki značaj. 

Kako se u vašoj porodici koriste ekrani i koji su vaši najveći izazovi pri tome? 

Izvori:

American Academy of Pediatrics: Media and Young Minds. 

www.zerotothree.org

Goodwin, K. (2016): Raising your child in a digital world. Finding a healthy balance of time online without techno tantrums and conflict. Paperback.