Kako pomoći detetu da razvije samopouzdanje? 

U današnjoj epizodi pričamo o samopouzdanju – šta je to i kako pomoći deci da izgrade zdravo samopouzdanje. 
Ovo je važna tema za nas roditelje  – znamo da nisko samopouzdanje može uticati na pojavu različitih psihičkih problema, kao na primer poremećaja u ishrani, anksioznosti, depresije, sklonosti ka zavisnostima. Sa druge strane – čvrsto samopouzdanje se vezuje za uspešne odnose sa okolinom, razumno preuzimanje rizika, spremnost da isprobamo nešto novo, za optimizam i rezilijentnost (sposobnost da se uspešno prilagodimo stresnim i izazovnim situacijama), tako da je samopouzdanje nešto što želimo da razvijemo kod svoje dece. 

Šta je samopouzdanje? Samopouzdanje ime dve komponente. Prva je samopoštovanje tj. osećaj da smo vredni ljubavi, pažnje, poštovanja takvi kakvi jesmo. To je osećaj da smo vredni ne ako smo dovoljno lepi ili uspešni ili pametni, nego da smo vredni, takvi kakvi smo sada. To je ubeđenje da zaslužujemo poštovanje, čak i kada nismo svoja najbolja verzija. Dok sam radila sa decom i mladima koji su imali poremećaje u učenju i ponašanju, često bih čula da kažu: „Moji roditeji su dobri sa mnom samo kada radim ono što oni žele“. I to je tačno, uglavnom nam je teško da se odnosimo prema deci sa poštovanjem kada nas ne slušaju, ili kada imaju tantrum oko nečega što nama nije važno. Da li smo tada u stanju da poštujemo njihovo viđenje stvari? I često deca iz naših negativnih reakcija na njihovo loše ponašanje zaključe da su samo dovoljno dobra ako dobiju dobre ocene, ili se osećaju i ponašaju na određeni način. I to je nešto na šta treba da obratimo pažnju, jer ako želimo da deca razviju zdravo samopoštovanje, ne želimo da imaju uverenje da su prihvaćeni samo pod određenim uslovima. Naravno, ovo ne znači da ne postavljamo i nemamo čvrste granice, moguće je postaviti granice sa poštovanjem i empatijom – o tome smo pričali u drugoj epizodi.
Druga komponenta samopouzdanja je uverenje da smo sposobni, tj. pouzdanje u samog sebe, verovanje da imamo potrebne veštine i sposobnosti da se nosimo čak i sa izazovnim situacijama.  
To znači da je sa jedne strane potrebno dozvoliti deci da pogreše, da ne uspeju, i sa druge strane im pomoći da razviju potrebne veštine. To je za mene i jedan od glavnih razloga, zašto se toliko fokusiram na to da naučimo decu potrebnim veštinama i strategijama, umesto da ih kažnjavamo kada ne rade ono što bi trebalo. Jer, kada je fokus na tome kako da naučimo decu da se bolje ponašaju, na učenju novih sposobnosti (na primer, da urade nešto što ne vole i što im je tesko, ili kako da regulišu svoja osećanja, kako da se odnose prema drugima sa poštovanjem), kada to nauče – ne samo da se deca bolje ponašaju, nego se i bolje osećaju. Nauče da mogu da se pouzdaju u sebe – veštine i strategije su ono što pomaže deci da veruju „uspeću“, „mogu to da uradim“, a ne kazna. 

Šta možemo kao roditelji konkretno da uradimo? Jednu od stvari smo već spomenuli – bezuslovna ljubav, razumevanje detetove strane. To ne znači da se uvek slažemo sa detetom, ali trebalo bi da probamo da poštujemo detetovo mišljenje i razumemo motivaciju za neko ponašanje, da zajedno radimo na neophodnim promenama i signaliziramo detetu da se naš blizak odnos neće promeniti ćak ni ako dete pogreši, ili ako se ponaša neprihvatljivo. 

Druga važna stvar je da dozvolimo deci da pogreše, da ih pustimo da probaju, čak i ako smo sigurni da neće uspeti. Kada se desi da pogreše ili ne uspeju, možemo o tome da razgovaramo, da razmislimo šta bi drugi put dete moglo da uradi drugačije. Ako dete nema svojih ideja, mi možemo predložiti nešto i na taj način pomoći detetu da neuspeh vidi kao priliku da sledeći put nešto bolje uradi. Jer u protivnom bi moglo da se desi da dete razvije strah od neuspeha i prestane da pokušava nešto novo i izazovno. 

Sledeće je ponuditi detetu male izazove, koji su samo malo iznad sadašnjih detetovih mogućnosti. Možda je to neka nova slagalica, nova knjiga, učenje neke fizičke veštine, bilo šta što pruža detetu mogućnost da radi na nečemu, da nešto uspešno završi, da dostigne neki cilj. Pri tome možemo pohvaliti detetovu upornost, istrajnost, trud, možemo reći na primer: „Dugo si radio na tome i nisi odustao, iako je bilo teško” ili „Kada si prvi put sela na bicikl bilo ti je jako neobično i nisi mogla sama da ga voziš, i onda si vežbala svaki dan i sad možeš sama“. Dakle, pružimo deci puno prilika da u nečemu uspeju i ostvare neki cilj. Svaki put kada savladaju neku novu veštinu, kada u nečemu uspeju, deca grade svoje samopouzdanje. Jer samopouzdanje je nešto što mora da se izgradi, nije nešto što možemo samo da damo svojoj deci. Mi možemo da budemo podrška i da pružimo prilike, ali dete će morati samo da ih ostvari. Samopouzdanje dolazi kroz lični napor i lični uspeh. 

Takođe, pokažite interesovanje za ono u čemu su vaša deca dobra, za ono što vole i o čemu puno znaju. Ako vaše dete ima neki hobi ili zna puno o nekoj temi – pitajte ga o tome, neka dete nauči vas, neka bude ekspert u nečemu što voli. 

Zatim, ohrabrite dete da samo reši neki problem. To znači da nećemo uvek i odmah priskočiti u pomoć. Ako stalno “spasavamo” dete, ono postaje zavisno od naše pomoći, a ako je u stanju da samo reši neki problem, stiče osećaj da je sposobno, da može samostalno da reši i neugodne situacije. Naravno, pri tome možemo detetu biti podrška, možemo pitati dete: “Šta ćeš sada? Kako ćeš to da rešiš” i podstaknuti ga na rešavanje problema. 

Sledeća stvar je da imamo očekivanja od dece i da deca imaju svoja zaduženja kod kuće, naravno prilagođena njihovim mogućnostima. To deci sa jedne strane pruža osećaj da su uspešno obavili neki zadatak, a sa druge strane im daje osećaj da su važan deo porodice i da je njihov doprinos veoma bitan. Pokažite deci da vam njihova pomoć zaista znači. Ako je ovo nešto novo, možda će u početku dete pružati otpor i tu je prilika za nas da ne odustanemo od ovog očekivanja i da pomognemo detetu da savlada zadatak. Umesto da kaznimo dete zato što nešto ne može, pitajmo dete kako je to za njega kada mora da uradi nešto što mu se ne radi, i onda radimo zajedno sa detetom na tome da nađemo korisne strategije, koje će mu pomoći da prevaziđe dosadu i neugodnost nekog zadatka. Budimo na strani svog deteta, umesto da smo protiv njega, radimo zajedno na pronalasku najboljeg rešenja. 

Kada se odnosimo prema detetu sa poštovanjem, čak i kada se ne ponaša najbolje, ono veruje da je uvek važno i vredno i tada je spremnije da isproba nešto novo, nauči novu veštinu, umesto da se plaši rizikovanja i pretpostavi da neće uspeti. I kada dete malo poguramo ka sledećem mogućem izazovu uz našu podršku, ono počne da veruje u sebe i spremnije je da zakorači u nove izazove bez straha.