Kako pomoći detetu da se samostalno igra? 

U današnjoj epizodi pričamo o slobodnoj igri – zašto je igra značajna za dečiji razvoj i kako da podstaknete dete da se samostalno, slobodno igra. 

Kao i uvek da bismo se nečemu posvetili, da bi nešto postalo važan deo naše rutine, važno je da znamo zašto uopšte to radimo, u ovom slučaju – ako želimo da slobodna igra (tj. spontana igra, igra koja je sama sebi cilj) postane neophodan deo detetovog dana, onda moramo da znamo zašto je slobodna igra uopšte tako vazna, zašto uopšte da se potrudimo da svakoga dana obezbedimo periode kada se dete slobodno igra.  
Većina nas intuitivno oseća da je igra dobra za našu decu – vidimo da uče nešto novo, da kroz igru obrađuju nešto što im se desilo, da razvijaju krupnu i finu motoriku. 

Istraživanja to potvrđuju – igra utiče na sve aspekte dečijeg razvoja.
Kroz igru deca otkrivaju, eksperimentišu i upoznaju svet oko sebe. Ako imate mlađu decu vidite kako razgledaju stvari, opipavaju ih, stavljaju ih u usta, bacaju na pod, sipaju i presipaju – pokušavaju da istraže svet oko sebe – šta je mekano, šta je tvrdo, šta je toplo, šta je hladno, šta je lagano, šta je teško. Sve to jedino mogu da otkriju kroz dodir, kroz isprobavanje. Često je to ponašanje koje roditelje nervira i koje nije uvek zgodno, ali moramo da razumemo šta to deca tačno rade – pokušavaju da razumeju svet i naš zadatak je da im pri tome pomognemo, da to urade na bezbedan način, umesto da samo zabranimo nešto. 

Još jedna stvar koju deca rade kroz igru je da stvaraju nove svetove, bez obzira da li je reč o malom svetu sa figurama ili se oni sami maskiraju i pretvaraju, deca postaju režiseri, odlučuju šta će se desiti, planiraju, dizajniraju, kreiraju svet kakav žele, kakav su oni zamislili. To je nešto što ih osnažuje, što im daje priliku da izraze svoje ideje i koncepte, da manifestuju svoj unutrašnji svet. 

Sledeće što deca razvijaju kroz igru su fizičke veštine i mišićna snaga. Ako deca imaju slobodno, nestruktuirano vreme (naročito napolju), videćemo kako se spontano fizički kreću – kako balansiraju, trče, skaču, penju se, vise, bacaju, hvataju – tako se njihova tela pravilno razvijaju i dete zadovoljava potrebu za kretanjem. 

Kroz igru dete uči osnovne matematičke sposobnosti kao sto je sabiranje, računanje, klasifikacije, merenje i slično. Igrajući se dete uči i jezik. Sluša drugu decu i odrasle, uči nove reči, razmenjuje reči i rečenice. 

Zatim, kroz slobodnu igru deca najbolje ispoljavaju svoju kreativnost. Ako omogućimo deci da se kreativno igraju – ili da crtaju, da nešto prave od raznih materijala, ili da plešu i muziciraju, oni mogu da sa lakoćom, bez ustručavanja stvaraju. Mi imamo tendenciju da dajemo savete, da predlažemo kako može da se nacrta bolje, koje boje dete da koristi, ali setimo se Pikasovog citata “svako dete je umetnik, problem je kako ostati umetnik kada odrastete”. Kada deca imaju priliku da se slobodno igraju i umetnički izraze – tako mogu da očuvaju kreativnost.  

Zatim, kroz igru deca razvijaju empatiju i socijalne veštine. Kroz igru deca ulaze u različite uloge, počinju da razumeju različita mišljenja, osete kako je biti neko drugi, uče da anticipiraju ponašanje drugih, a to je od velikog značaja za razvoj empatije. Takođe, kada se deca slobodno igraju sa drugom decom, počinju da shvataju pravila u društvu kao što su dati i uzeti, sarađivati i deliti. Počinju da pregovaraju, argumentuju, nalaze načine da izraze svoje ideje i reše konflikte. 

Takođe – i ovo je veoma važno – igra pomaže deci da obrade događaje iz svog života. Na primer – možda je i kod vas slično – kada moja deca idu kod doktora, sledećih par dana se igraju doktora, i onda promene perspektivu tako da su sada oni doktori, koji daju vakcinu ili slično. Ili, pre nego što je moja ćerka krenula u vrtić, igrala se sa plišanim životinjama vrtića, u kome su se dešavale razne situacije, da je neka životinja žalosna jer joj nedostaje mama i slično. Ili se igraju nečega što ih plaši. Tako da igra ima terapeutsko dejstvo. 

I na kraju – ako se naše dete često slobodno igra, to je nešto što i nama kao roditeljima pomaže, jer nam daje malo slobodnog vremena, da se razdvojimo od dece, da nešto samostalno obavimo (bez da pri tome koristimo ekrane). Tako da je i to jedan važan razlog, zašto treba podsticati i omogućiti slobodnu igru svakoga dana. 

Šta je potrebno kako bi slobodna igra postala centralni deo naše dnevne rutine sa decom? 

Prvo, potrebno je vreme – vreme bez struktuiranih aktivnosti, bez zabave i animacije, vreme za dosadu, za slobodnu igru. Čak i ako naše dete ide u školu – to može biti vreme pre ili posle škole, ili vikendom ili za vreme raspusta, ali moramo jedno određeno vreme izdvojiti i ostaviti neisplanirano. 

Zatim, veliku ulogu igraju i same igračke i materijali koje ponudimo detetu. Takozvane pasivne igračke (jednostavne igračke, bez baterija, bez nekih funkcija) omogućavaju deci da ona budu aktivna. Tako da – izaberite jednostavne igračke, sa kojima dete nešto radi, umesto da sedi i gleda šta radi igračka.  Zatim, vodite računa da su igračke prilagođene detetovom uzrastu. Ako su na primer neke slagalice preteške, dete će lako biti frustrirano, neće moći samo sa tim da se igra, zvaće vas u pomoć i slično. 
Takođe – većina nas ima previše igračaka, što isto može detetu otežati igru, jer je jednostavno previše svega i ne zna od čega da počne. U tom slučaju nije loše skloniti deo igračaka, sa kojima se dete trenutno ne igra i menjati igračke na svakih par meseci. Dobar pokazatelj da li imate previše igračaka je i činjenica da dete ne može lako da pospremi samo svoje igračke, tako da imati manje igračaka pomaže i u spremanju posle igranja.  Neki od osnovnih tipova igračaka koje je poželjno imati su jednostavne drvene kocke, duplo ili lego kocke, lutke, autići, muzički instrumenti, možda i mala dečija kuhinja, figure životinja – to je na primer sve što mi imamo od osnovnih igračaka. Zatim bi bilo poželjno odvojiti mali deo prostora za kreativan rad i kreativne materijale (papiri, kartoni, razne vrste boja, plastelin, možda i neki materijali iz prirode), koji su uvek dostupni detetu. Naravno, ovo će zavisiti od uzrasta vašeg deteta i od njegove sposobnosti da materijale koristi na predviđenom mestu. 

Pogledajmo sada našu ulogu, ulogu roditelja u dečijoj igri. Pored toga što je roditelj zadužen da obezbedi vreme, prostor, materijale za igru, da bude prisutan dok se dete igra, da mu pomogne da reši probleme koji nastanu u toku igre – da li je potrebno i da se igra sa detetom? Šta ako dete traži da se i roditelj igra? Ja mislim da je važno da detetu signaliziramo da – iako volimo da smo sa njim i da se igramo zajedno  – igra je nešto što je njegovo, dete je pokretač igre. Ako vi uživate da se igrate sa detetom, ako vam to pričinjava zadovoljstvo, ako ste razigrana osoba, volite da ulazite u uloge, onda naravno iskoristite tu igru da ojačate vaš odnos sa detetom, da se zajedno zabavite i povežete, da započnete igru, a dete će možda nastaviti samo da se igra.  Ali ako ste neko ko ne uživa u igri, ako imate osećaj da to radite samo zato što mislite da morate, onda ćete pristupiti drugacije. Onda ćete možda reći: „Oh, hoćeš da budeš sa mnom? Ja sad kuvam, možeš da doneseš igračke i da se igraš pored mene“ ili „Sedeću pored tebe dok se igraš i čitaću svoju knjigu“ ili možda možemo da započnemo igru sa detetom i posle par minuta da kažemo da sada idemo da obavimo nešto drugo.  Mislim da je to iskrena, autentična komunikacija, koja i nama i detetu čini uslugu. 
Sa druge strane, postojaće i vreme kada se igramo sa detetom, kada radimo zajedno nešto u čemu uživamo. Možda su to kreativni projekti, možda i vi crtate nešto kada dete crta, ili možda uživate da čitate deci, ili da zajedno pravite kolače, ili da igrate društvene igre. 
Ideja je da postoji vreme kada zajedno sa decom radimo nešto što nam zaista čini zadovoljstvo, a ostatak vremena smo tu da podržimo i pomognemo, ali nismo direktno umešani u detetovu igru. Mislim da je bolje da jasno komuniciramo o tome kada možemo da se igramo, koliko dugo, šta mozemo da uradimo, a šta ne, i da onda budemo dosledni, nego da možda nismo jasni i da dete ima neka očekivanja, koja ne možemo ili ne želimo da ispunimo. 
I naravno, ako ste se do sada obično igrali sa vašim detetom i ono se na to naviklo, onda ne predlažem da to prestanete odjednom, onda će to biti proces, koji će možda trajati par nedelja. Onda ćete u početku doći kad vas dete zove, ali ćete biti dosta pasivni i "dosadni", posmatraćete šta dete radi, komentarisaćete šta vidite i pitaćete vaše dete da vam kaže šta da radite, tako da je ono u glavnoj ulozi, umesto da vi vodite igru, predlažete nove ideje i slično. I onda postepeno možete da skraćujete vreme koje provodite u igri sa detetom i da samo budete prisutni dok se dete igra, a da ne učestvujete aktivno. 

Zatim, ako imate vremena – ako je to nešto što volite da radite – pripremite takozvani poziv na igru svom detetu. To znači da na primer uveče ostavite nešto za šta mislite da bi zainteresovalo vaše dete. Ako se vaše dete trenutno igra sa lutkama, možda ćete ostaviti jednu činijicu i kašičicu pored lutke, ili kartonsku kutiju sa dekicom i jastukom unutra – ideja je da ponudimo nešto novo i proširimo detetovu igru. Ako se vaše dete interesuje za slova, možda ćemo ostaviti magnetna slova, ili ako se dete igra sa duplo kockama, možda ćemo pripremiti novu scenu. To moze biti i neka knjiga u vezi sa temom za koju se naše dete interesuje ili poziv na kreativan rad – na primer papir i vodene boje. Ili može biti slagalica koju ste počeli da slažete, a dete će je završiti. I naravno, na detetu je da prihvati naš poziv ili ne, neće sve što ostavimo naići na interes kod našeg deteta i to je u redu. Ako je ovo nešto što često radimo uveče kada deca legnu, može se desiti da ujutru imamo malo slobodnog vremena, jer su deca zauzeta igrom. :) 

Da li imate još neki savet, kako podstaći decu da se igraju samostalno? 

Literatura: 

Gray, P. (2013): Free to learn: Why unleashing the instinct to play will make our children happier, more self-reliant, and better students for life. Basic Books/Hachette Book Group.