Kako preživeti „preživljavajući“ modus 

Da li se često osećate umorno i iscrpljeno? Da li ste često iziritirani i nemate strpljenja? Da li osećate gubitak povezanosti sa svojim detetom? Ovo su samo neki od znakova da možda patite od roditeljskog burnouta. Ako je tako – niste sami. Mislim da je  većina nas u nekom trenutku doživela neku vrstu „preživljavajućeg“ modusa, tako da ćemo danas pričati o tome šta je roditeljski burnout, zašto je važno izbeći ga i koje praktične korake možete preduzeti da ga sprečite. 

Ovo je tema koja je meni lično bliska i važna – u ovom podkastu pričamo puno o tome kako da više uživate u roditeljstvu, kroz savete koji bi vam mogli olakšati neke izazovne situacije, međutim, ako ste u preživljavajućem modusu ili burnout-u, onda je praktično nemoguće da uživate u roditeljstvu. 

Šta je roditeljski burnout? Roditeljski burnout je sindrom koji se javlja kod roditelja čiji je roditeljski stres veći od mogućnosti da se on prevaziđe. To znači da postoji velika neusklađenost između zahteva roditeljske uloge i naših mogućnosti, resursa i dostupne podrške. 

Glavni simptom roditeljskog burnout-a je iscrpljenost. To moze biti fizička iscrpljenost – nemamo dovoljno energije, stalno smo umorni, ne možemo da se naspavamo, možda imamo bolove u vratu ili leđima, glavobolje, stomačne probleme, često smo bolesni. Ako možda primećujete kod sebe nešto od ovoga, zapitajte se da li je to stvarno samo fizički problem ili je možda signal da ste pod velikim stresom. 

Zatim, iscrpljenost može biti emocionalna – kada imamo osećaj da roditeljska uloga zahteva previše od nas, sama pomisao na to šta sve treba da uradimo za našu decu ili sa našom decom nam daje osećaj da smo na ivici svojih snaga. 

Ova iscrpljenost vodi do sledećeg simptoma roditeljskog burnout-a, a to je gubitak povezanosti sa detetom i gubitak kontrole nad samim sobom. Više ne uživamo kad smo sa detetom, iziritirani smo, razdražljivi, burno reagujemo, vičemo, nemamo strpljenja, ne možemo kontrolisati svoje impulse, želimo da nas dete ostavi na miru, da ništa ne traži od nas. Ovo su takođe znaci koje bi trebalo primetiti i shvatiti kao znak da stres postaje problem.

Ovaj kontrast između toga kakav smo bili roditelj ili kakav roditelj bismo želili da budemo i kakav smo roditelj sada, može izazvati osećaje krivice, srama, osećaj da nismo kompetentan roditelj. Može se desiti da postanemo jako kritični sami prema sebi (taj negativan unutrašnji glas postaje glasniji kada smo u preživljavajućem modusu), možda mislimo da nismo dovoljno dobar roditelj, da smo pokvarili sav do sada uloženi trud, da će naša deca zbog toga biti oštećena. Često kada smo u tako negativnoj fazi, imamo tendenciju da to prikrivamo, možda nas je sramota, ne želimo da nas drugi vide kada nam je teško, nismo u stanju da zatražimo pomoć i postajemo izolovani i usamljeni. 

Koji faktori utiču na roditeljski stres? Neki faktori utiču iznenađujuće malo, na primer broj dece kao i temperament deteta. Mnogo značajniji uticaj imaju lične karakteristike roditelja. Jedan od najvećih rizičnih faktora je roditeljski perfekcionizam. Možda smo mi sami imali teško detinjstvo i želimo da sada budemo savršen roditelj svojoj deci, roditelj kakvog smo mi želeli da imamo. Možda nas je oduševio koncept povezujućeg, pozitivnog roditeljstva i prilikom praktikovanja smo potpuno zaboravili na svoje potrebe. Možda se poredimo sa drugim porodicama na društvenim mrezama, koje uvek izgledaju savršeno, i postavljamo sami sebi visoka, nerealna očekivanja. 

Još jedna lična karakteristika koja ima veliki uticaj na roditeljski burnout je emocionalna kompetencija roditelja, tj. sposobnost prepoznavanja, razumevanja i kontrole emocija. Roditeljstvo je teško i donosi puno emocija, tako da su ljudi koji su vešti u upravljanju emocijama mnogo manje izloženi riziku od roditeljskog burnouta. 

Još jedan faktor koji će u velikoj meri uticati na rizik je kvalitet odnosa koji imamo sa svojim partnerom. Ako se uzajamno podržavamo (praktično ili emocionalno), ako se slažemo u vezi sa vaspitanjem dece, imamo slične vrednosti, ako se uzajamno cenimo, to će smanjiti rizik od roditeljskog burnouta. Sa druge strane – ako se ne slažemo oko vaspitanja, ako nas partner ne podržava, ne razume, ako nas često kritikuje, to će povećati rizik. 

Tu je i faktor nedostatka vremena za sebe. Ako nismo u mogućnosti da redovno imamo vreme koje provodimo sami, nismo u mogućnosti da se brinemo o sebi, da se posvetimo nekim drugim sadržajima pored roditeljstva, to može povećati rizik. 

Neki od ostalih faktora su: materijalna situacija, (ne)zaposlnost, nedostatak podrške okoline kao i nedostupnost stručne pomoći. 

Na kraju, važno je da razumemo da nijedan od ovih faktora sam po sebi nije dovoljan, ono što zaista dovodi do roditeljskog burnouta je neravnoteža između svih faktora koji povećavaju roditeljski stres i faktora koji ga smanjuju. Dok postoji balans između ovih faktora, osećamo se dobro u roditeljstvu. Ali ako previše faktora u toku dužeg vremenskog perioda povećava roditeljski stres i nemamo dovoljno resursa da nadoknadimo taj efekat, nastaje teška, hronična neravnoteža između stresora i resursa – i tu je koren roditeljskog burnouta. 

Ako ste se negde prepoznali, ako vam se ovo trenutno dešava - razumem vas, znam kako je kad smo u preživljavajućem modusu, i sama sam bila u njemu nekoliko puta iz raznih razloga. Možda je vaš partner odsutan ili imate finansijskih problema ili se dogodila neka velika promena (možda se selite ili ste dobili još jedno dete), možda ste nekoga izgubili i tugujete, bilo šta što je promenilo nivo vaših resursa, može vas dovesti do preživljavajućeg modusa i burnouta. 

Ponekad kada smo u nekoj teškoj situaciji može da se desi da se jednostavno tome prepustimo i upadnemo u depresiju ili apatiju koja traje mesecima. Zato je jako važno da prepoznamo znake problema i reagujemo na vreme. 

Šta možemo da uradimo kako bismo sprečili roditeljski burnout ili izašli iz njega? 

Pre svega, potrebno je da nas neko sasluša. I to neko ko neće reći: „Ah, to je normalno, nije tako strašno, ima i gorih stvari, budi srećna što imaš decu, uživaj dok su mali, to će sve brzo proći” i slično. Iako je sve ovo u većini slučajeva izgovoreno iz najbolje namere, to nije ono što je iscrpljenom roditelju od pomoći. Važno je da nas neko sasluša, zaista razume i ne osuđuje. Možda to može biti naš partner, ili imamo sreće pa imamo takvu prijateljicu ili prijatelja, a možda će to biti i psihoterapeut. Danas postoji i puno online mogućnosti, koje su veoma praktične za roditelje. 

Druga stvar je da pokušamo da uspostavimo ravnotežu između stresora i resursa – ili moramo otkloniti neke stresne faktore ili dodati nove resurse. 

Možda ćemo pojednostaviti sebi neke stvari – možda ćemo otkazati neke aktivnosti koje predstavljaju dodatni stres ili ćemo razmišljati bez čega možemo neko vreme, možda ćemo pripremati jednostavnija jela, možda će neki kućni poslovi morati da sačekaju, možda će deca gledati više televiziju – čak iako generalno pazimo da naša deca ne gledaju puno televiziju, ako nam to u ovoj situaciji daje sat ili dva da se odmorimo, da radimo vežbe, da nešto obavimo, da sa nekim razgovaramo, onda se isplatilo koristiti ekrane. 

Zatim – moramo potražiti ili prihvatiti pomoć, ako je neko nudi. Svima nam je potrebna pomoć, nije prirodno niti je moguće da sve radimo sami – čak i ako imamo jedno dete, to je previše za jednu odraslu osobu, jer nam je potrebna pauza. Tako da – ako je moguće – možda ćemo naći plaćenu pomoć. Često nismo u toj mogućnosti i onda moramo naći druge, kreativne načine. Možda možemo da se menjamo sa prijateljicom, da jedne nedelje mi čuvamo decu, sledeće nedelje ona, tako da obe dobijemo par slobodnih sati. Ili – kod nas je neko vreme dolazila jedna devojčica od 11 godina iz komšiluka, koja se igrala sa mojom decom dok sam ja bila kod kuće – za nju je to bio lep džeparac i jedno novo iskustvo, a sa druge strane je to bilo puno jeftinije od profesionalne bebisiterke. 

Takođe, možemo očekivati pomoć i od svoje dece – naravno u skladu sa njihovim mogućnostima. Možda mogu da pokupe svoje igračke, da odnesu svoj tanjir u kuhinju posle jela, da postave sto, da obrišu nešto što su prosuli, sortiraju veš, da sami uzmu vodu i slično. Sve što mogu sami, možemo ih zamoliti da sami i urade, možemo im objasniti na primer da se ne osećamo dobro, da tata nije tu, nema škole, i puno bi nam značilo da svi pomognu koliko mogu. To je u isto vreme i nešto što je korisno i važno za decu, pri čemu se osećaju korisno, sposobno, samostalno. 

Često kada smo u preživljavajućem modusu ne vidimo sami izlaz, ne vidimo šta možemo da promenimo, ko može da nam pomogne. Tu isto može biti korisno da zajedno sa nekom stručnom osobom pronađemo resurse i nove mogućnosti, jer one uvek postoje, ali ih nije lako uočiti na prvi pogled. 

I na kraju, moramo prilagoditi svoja očekivanja od sebe samih svojoj aktuelnoj situaciji. Svi mi imamo očekivanja koja se odnose na to koliko bi trebalo da budemo produktivni, ili koliko naša kuća treba da bude čista, ili koliko strpljivi, smireni, topli roditelji treba da budemo. 

Ako su naša očekivanja i dalje iz vremena kada smo imali više resursa, više podrške, ako ih nismo prilagodili sadašnjoj situaciji, i ako sada ne možemo da ih ispunimo, onda ćemo se osećati neuspešno. 

Međutim, ono što pri tome zaboravljamo je da ako imamo visoka očekivanja, moramo imati i puno resursa – na primer puno emocionalnih i fizičkih resursa (znači da se dobro osećamo psihički i fizički), finansijskih resursa, podrške okoline i slično. Ako na primer radimo od kuće i u isto vreme smo sa decom jer je škola zatvorena, to su dodatni stresni faktori, i moramo prilagoditi svoja očekivanja tome. 

S obzirom na to, razmislite šta se promenilo – možda više nemate pomoć bake i deke, možda ne viđate prijatelje, možda imate finansijskih problema, možda vaš partner nije tu ili nemate partnera, možda ste zbog nečega zabrinuti – i prilagodite svoja očekivanja tome. Kada nemamo puno resursa, onda je veliki uspeh ako smo prošli kroz dan bez većih kriza, ako smo zadovoljili detetove osnovne potrebe, čak i ako smo na primer vikali i posle toga se izvinili i popravili situaciju – to je uspeh! 

Da li ste vi nekada doživeli roditeljski burnout? Ili ga možda trenutno doživljavate? Šta vam je u prošlosti pomoglo da sprečite burnout? Javite se! 

Literatura: 

Hubert, S., & Aujoulat, I. (2018): Parental burnout: When exhausted mothers open up. Frontiers in Psychology 9, 1021. 

Mikolajczak, M., & Roskam, I. (2018): A theoretical and clinical framework for parental burnout: The balance between risks and resources. Frontiers in Psychology 9, 886. 

Mikolajczak, M., Brianda, M.E., Avalosse, H., & Roskam, I. (2018): Consequences of parental burnout: Its specific effect on child neglect and violence. Child Abuse and Neglect 80, 134-145. 

Mikolajczak, M., Gross, J.J., Stinglhamber, F., Norberg, A.L., & Roskam, I. (2020): Is parental burnout distinct from job burnout and depressive symptomatology?  Forthcoming in Clinical Psychological Science.  

Mikolajczak, M., Gross, J.J., & Roskam, I. (2019): Parental burnout: What is it, and why does it matter? Clinical Psychological Science 7(6), 1319-1329.