U današnjoj epizodi pričamo o tome kako da najbolje pripremite svoje dete za polazak u vrtić ili školu.

Ako vaše dete kreće uskoro u vrtić, neminovno ćete se susresti sa izazovom odvajanja od deteta. Možda je to i prvi put da ćete biti odvojeni od deteta, a da dete nije sa vašim partnerom ili bakom i dekom ili sa nekom drugom bliskom osobom. Bez obzira na uzrast, razdvajanje od roditelja je nešto što nikada nije lako i uvek je potrebno da na to pažljivo i unapred pripremimo dete, kako bi se lakše prilagodilo na ovu promenu. 

Prvi savet je da dete pripremite kroz igru i priču. 

Nešto što sam ja radila i volim da savetujem roditeljima je da naprave jednostavnu knjigu o predstojećim promenama. Možete da napišete nekoliko rečenica, zalepite slike deteta ispred vrtića, u vrtiću, slike vaspitačica (kada su moja deca kretala u vrtić, bilo je moguće da posetimo grupu pre toga i da ih slikamo za našu knjižicu). Na ovaj način će nastati priča o tome kako vaše dete ide u vrtić, koja mu objašnjava šta će se desiti i daje vizuelne informacije o tome šta da očekuje, šta će se dešavati u toku dana – na primer, stavićeš svoj ruksak, ići ćemo autom ili peške, u vrtiću će nas dočekati te i te vaspitačice, okačićeš svoju jaknu, opraćeš ruke, obući ćeš papučice, onda ćeš se igrati, užinati, ići napolje, onda ćeš ručati, odmarati se i onda ja dolazim po tebe. To je priča koju ćemo ispričati svom detetu i pomenućemo da je deci često teško kada mame i tate odlaze, normalizovaćemo to, možemo reći na primer: „Deci je obično teško kada se pozdravljaju, i onda se naviknu i bude im zabavno i lepo u vrtiću“. I naglasićemo da se mame i tate uvek vraćaju, na primer: „Dolazim po tebe posle ručka ili posle odmaranja“, tako da dete može konkretno da zamisli kada će to biti. 

Druga mogućnost je da ovu situaciju obradimo kroz igru, da uz pomoć malih figura (lutkice, playmobil, plišane životinje – šta god imate) ispričate ovu priču. Pri tome možete menjati uloge, dete može biti vaspitačica ili mama, neka to bude zabavno, smešno. Igra je odlična prilika da deca obrade nešto što je za njih teško, tako da je važno da im to omogućimo i učestvujemo u tome. Možemo se igrati te situacije i bez figura, na primer da smo mi dete, a dete je roditelj. Dakle, igrajte se situacije odvajanja, normalizujte osećanja i omogućite da ih dete obradi kroz igru i priču. 

Možda sada mislite: „Ali neću da izazovem strah kod deteta i da mu namećem ideje“. Međutim, činjenica je da je odvajanje od roditelja teško i da je to nešto što plaši decu. Strah od odvajanja je nešto što je prirodno, normalno i što ima važnu evolutivnu funkciju, a to je da dete drži blizu roditelja ili onoga ko će ga zaštititi, tako da je dečiji mozak već prirodno programiran da se plaši razdvajanja od roditelja. Umesto da to ignorišemo, bolje je da te strahove obradimo kroz igru, kroz priču, kroz zamenu uloga ili kroz knjige na temu polaska u vrtić, postoji puno prikladnih slikovnica na ovu temu (naći ćete listu sa nekoliko predloga u shownotes za ovu epizodu). 

Zatim bi bilo dobro da upoznamo dete sa novim okruženjem – da odemo do vrtića ili škole, da vidimo dvorište, možda je moguće da uđemo unutra, možda možemo da upoznamo vaspitačicu ili učiteljicu, možda možemo da organizujemo druženje sa drugom decom sa kojom će naše dete biti u vrtiću ili školi – kada naše dete ima nekog poznatog u grupi ili razredu, to može napraviti veliku razliku i puno mu pomoći da se brže privikne. Tako da, što više stvari u vezi sa vrtićem ili školom naše dete unapred zna i poznaje, to bolje. 

Period adaptacije detetu može olakšati i nešto što ponese od kuće i predstavlja povezanost sa porodicom. To mogu biti male slike članova porodice ili mala knjiga ili neka plišana životinja. Neki vrtići to već praktikuju i ohrabriće vas da to uradite, ali ako to nije slučaj sa vašim, možete sami stvoriti tu fizičku povezanost između kuće i vrtića pomoću nekog sitnog predmeta. 

Takođe, osmislite ritual pri opraštanju i pri dolasku po dete. To moze biti posebno rukovanje, poseban zagrljaj, poljubac ili nešto što uvek kažete detetu. Kada je ovaj ritual predvidiv i kada ste dosledni, detetu će opraštanje pasti lakše.  

Zatim, dok traje prilagođavanje na vrtić, poželjno je odgoditi sve ostale promene, kao na primer odvikavanje od cucle, pelena i slično, jer bi u protivnom to bilo previše promena odjednom. 

Sledeće – i ovo je jako važno – je regulacija sopstvenih osećanja. Može da se desi da situacija razdvajanja od deteta u nama probudi osećanja iz prošlosti, iz doba kada smo mi bili razdvojeni od svojih roditelja, to je nešto čega možda nismo ni svesni i možda projektujemo na svoju decu neke svoje strahove iz detinjstva, kada smo možda prebrzo ili prerano bili razdvojeni od svojih roditelja. Ili možda imamo osećaj krivice što naše dete kreće u vrtić, što radimo van kuće i pitamo se da li smo doneli pravu odluku. Ili možda naše najmlađe dete kreće u školu i postajemo svesni koliko brzo vreme prolazi. Iz puno razloga je polazak našeg deteta u vrtić ili školu veoma emotivan i za nas roditelje. 

Međutim, od ključnog je značaja da ostanemo smireni i regulisani i signaliziramo detetu da znamo i razumemo da je teško, i u isto vreme imamo pouzdanja u detetovu sposobnost da se prilagodi, verujemo da će se dete navići i da će mu biti dobro. Jer, ako mi sami u to ne verujemo, onda će se to preneti i na naše dete i postaće praktično nemoguće da se dete oseća sigurno u novoj sredini. Zbog toga želimo da imamo pozitivan stav prema vrtiću ili školi, da pokažemo da smo sigurni da će to biti sredina koja odgovara našem detetu i da će mu tamo biti lepo; biće teško u početku, ali ćemo se navići, imaćemo ritual i predmete koji će nam pri tome pomoći, koristićemo igru i knjige da preocesuiramo osećanja. 

Ako ste nesigurni, ako nemate poverenja u vaspitače, ne verujete da je taj vrtić ili škola najbolja sredina za vaše dete, onda će biti jako teško da vaš stav bude pozitivan i pruži detetu osećaj sigurnosti. Nešto što u toj situaciji može da pomogne je da se prisetimo da možda nismo imali izbora. Možda ne mozemo da izaberemo u koji vrtić ili školu će naše dete ići, možda je neophodno da naše dete ide u vrtić jer moramo da se vratimo na posao iz finansijskih razloga ili želimo da se vratimo na posao jer nam to donosi radost i zadovoljstvo ili naše dete kreće u vrtić jer nam je iz psihičkih razloga potrebno malo vremena za sebe. Koji god da je razlog u pitanju, pomoći će nam da ga se setimo i podsetimo sami sebe da je ovo neophodan korak za našu porodicu, nije stvar izbora, naše dete će ići u taj vrtić ili tu školu i biće mu dobro. Jer ako projektujemo svoja pomešana osećanja na svoju decu, naše negativne pretpostavke će se verovatno i obistiniti (postaće takozvano samoispunjavajuće proročanstvo).

Zatim – za prilagođavanje na novu sredinu je potrebno vreme i vezivanje za vaspitače. Uz doslednost, uz predvidivost, uz našu emocionalnu podršku, dete će se prilagoditi na ugodnu sredinu, na dobar vrtić, ali mora da se veže za vaspitače i razvije sigurnu vezu sa njima. Uradite sve što je u vašoj moći da se taj odnos brže razvije. Možda to znači da ćete pitati vaspitačicu da bude tu za vaše dete dok odlazite (da pokaže razumevanje i empatiju ako je dete uznemireno, umesto da mu odvuče pažnju ili mu kaže da ne plače). Ako je vaspitačica u mogućnosti da kaže detetu: “Znam da je teško, možeš da sediš kod mene ili pored mene ili da mi daš ruku ako želiš dok ne budeš spreman da se igraš sa nama”, onda znate da ta vaspitačica može da pruži emocionalnu podršku vašem detetu. Ako je vaspitačica nervozna, kaže detetu da prestane da plače ili mu odvlači pažnju, onda bi bilo dobro da porazgovaramo sa osobljem vrtića i ljubazno objasnimo šta mislimo da je našem detetu potrebno u trenutku kada je uznemireno. 

Sama adaptacija u vrtiću uglavnom zavisi od vrtića, i često to nije nešto na šta možemo da utičemo puno. Većina vrtića ima ograničen period vremena koje roditelji smeju da provedu u vrtiću sa decom. Za većinu nas nažalost nije moguće da ostajemo u vrtiću i sedimo sa strane, dok nam dete ne signalizira da se oseća prijatno, da se vezalo za vaspitače i da je spremno da odemo, jer ili vrtić ili naše obaveze to ne dozvoljavaju. U tom slučaju ćemo morati da pripremimo dete koliko možemo, i onda ćemo ostati koliko je moguće sa svojim detetom, probaćemo da se povežemo za to vreme sa vaspitačicama, da pričamo sa njima ili da zajedno sa vaspitačicom i svojim detetom učestvujemo u nekoj aktivnosti, i kada dođe trenutak da moramo da odemo, pozdravićemo se. Često je to trenutak kada naše dete ima burna osećanja, kada plače, vrišti, izgleda jako žalosno, i kada smo i mi uznemireni, zabrinuti, imamo osećaje krivice, u stresu smo. I u tom trenutku pozdravljanja je važno da se prisetimo da smo uradili sve što je u našoj moći – pripremili smo dete, odabrali smo sigurnu i dobru sredinu za njega, i sada je vreme da kažemo: “Volim te, lepo se provedi, doći ću po tebe posle ručka, vidim kako si žalostan, doći ću malo kasnije, zdravo ljubavi” i okrenemo se, mahnemo i odemo. Ako ostajemo duže, ako se vraćamo, ako smo nesigurni, onda će rastanak biti mnogo teži našem detetu. Ako smo i mi uznemireni, ako imamo burna osećanja, ako nam se plače, naravno da moramo procesuirati ta osećanja, ali sa najboljom prijateljicom, sa partnerom, ne pred svojim detetom. Detetu je potrebno da vidi da smo sigurni, da imamo poverenja u vaspitače i u dete da će se prilagoditi. Taj kraći pozdrav je manje bolan za dete nego odugovlačenje pozdravljanja i našeg odlaska. Dete će najšešće u početku plakati kada vi odete, ali će ubrzo početi da učestvuje u aktivnostima, igra se i bude zadovoljno i dobro raspoloženo. 

Ako vaše dete i posle nekoliko nedelja od polaska u vrtić ne učestvuje u aktivnostima, na primer samo sedi, ne priča ni sa kim, ne igra se ili ne prestaje da plače kad vi odete, ili pokazuje promene u ponašanju kod kuće – to je znak da postoji neki dublji problem koji bi trebalo istražiti sa stručnom osobom. 

Ako vaše dete ove godine kreće u školu – pored saveta koje ste već čuli – izbegavajte da pretite ili plašite dete školom, pričajte o tome na pozitivan i uzbudljiv način – šta će sve naučiti, čemu da se raduje, podelite sa detetom svoja omiljena sećanja iz školskih dana, kupite zajedno školski pribor, uvedite mali porodični ritual kojim proslavljate prvi dan škole i ako to do sada nista imali – stvorite mali prostor u stanu za neometani rad, to ne mora biti puno mesta, ali je važno da postoji predviđeno mesto za školske knjige i učenje. 

I na kraju razmislite kako izgleda ostatak dana posle vrtića ili škole. Kako se pozdravimo kada dođemo po dete? To isto može biti jednostavan ritual, nešto što uvek kažemo ili uradimo. Šta radimo posle toga? Da li imamo malo vremena da se ponovo povežemo sa detetom i kako će to konkretno izgledati? (o tome sam detaljno pričala u četvrtoj epizodi) 

Ako se prvo ne povežemo sa detetom, ono će verovatno biti kenjkavo, neće sarađivati, naročito ako posle škole ili vrtića idemo sa detetom nešto da obavljamo – verovatno će ostatak dana biti problematičan. 

Tako da, kada planiramo vreme posle škole ili vrtića, imajmo na umu da je dete umorno, da je imalo puno uzbuđenja i stimulacije, da je veliki deo dana bilo dobro prilagođeno i sarađivalo, i kada nas ponovo vidi, želi da se poveže sa nama i oseća se sigurno da izrazi i procesuira sva nakupljena osećanja, tako da je poželjno da posle škole ili vrtića imamo mirno, nestruktuirano vreme zajedno sa svojim detetom. 

Kako je prilagođavanje na vrtić i školu izgledalo kod vas? Javite nam u komentarima uz ovu epizodu na veb stranici radosnoroditeljstvo.com!