Kako naučiti dete da deli? 

U današnjoj epizodi pričamo o deljenju igračaka – kako da naučimo decu da dele i kako da najbolje reagujemo u čestim konfliktnim situacijama oko igračaka. 

Otimanje oko igračaka je česti uzrok konflikta među decom – to ste sigurno i vi primetili i doživeli i možda niste bili sigurni kako da reagujete. Možda je vašem detetu teško da deli igračke sa drugom decom ili se često desi da drugo dete uzme igračku vašem detetu. Svi bismo mi voleli da naša deca budu pažljiva, ljubazna, da dele sa drugima, i da se adekvatno izbore za sebe, ali ponekad nismo sigurni kako najbolje da im u tome pomognemo. 

Prvi korak je (i ovo je najšešće prvi korak kod svih roditeljskih nedoumica) da razumemo razvojnu fazu u kojoj se dete nalazi i da proverimo da li su naša očekivanja u skladu sa tim. Očekivanje da deca od dve, tri, četiri godine dele sama od sebe i budu velikodušna nije u skladu sa onim što je razvojno primereno njihovom uzrastu. Da bi dete bilo u stanju da deli, potrebno je da:
1. prepozna drugu osobu, kao nekoga sa različitim potrebama i željama od sopstvenih 
2. razume koje su to potrebe i želje 
3. i odluči da odgovori na te potrebe i želje time što će se odreći nečega što i ono samo želi.

Ovo je ogromno očekivanje od malog deteta i kada to znamo, drugačije ćemo gledati na deljenje.

Druga stvar je da se zapitamo čemu zapravo želimo da naučimo svoje dete. Ako malo bolje razmislimo, nije poenta u tome da se naše dete odrekne neke igračke. Poenta je da razume da kada smo ljubazni i velikodušni, ljudi se osećaju bolje i na kraju činimo svet boljim. Da oseti ta prijatna osećanja koja osetimo kada nekoga obradujemo. 

Ali ako samo nateramo dete da deli, onda je fokus na rezultatu, propuštamo priliku da naučimo dete pravim vrednostima – empatiji, brizi o drugima, konstruktivnoj komunikaciji i slično, i verovatno se dete oseća frustrirano, ljuto, ne razume zašto ne moze da koristi šta god je koristilo, a sad je moralo da ustupi drugom detetu i biće još manje raspoloženo da deli sledeći put. Tako da kada teramo dete da deli, to ne pomaže detetu da razvije socijalne veštine koje pokušavamo da razvijemo kod deteta. 

Takođe, ako mi ponudimo neko rešenje i kažemo na primer: „Ako se svađate, uzeću igračku i niko je neće dobiti“ ili „Prvo se ti igraj pet minuta sa tim, pa onda ti“ ili „Ti si stariji, ti treba da deliš“, oduzimamo deci priliku da vežbaju veštine rešavanja konflikta, da se dogovaraju i pregovaraju, da se verbalno zauzmu za sebe i slično.

Međutim, svi verovatno želimo da naša deca imaju dobro razvijene socijalne veštine, da budu empatična, da mogu da dele, da mogu da se snađu u grupi u kojoj postoji samo nekoliko igračaka i mora da se deli, da se snađu na igralištu ili u igraonici, ili da dele kada drugo dete dođe kod nas u posetu. Šta onda možemo da uradimo, kako da ih naučimo? 

Jedna mogućnost je da počnemo da pričamo o korišćenju igračaka na smenu i da tome naučimo decu. To znači da u principu jedno dete koristi igračku dok ne završi, i kada završi da je drugom detetu, koje bi isto volelo sa tim da se igra i koje čeka. 

Na primer: Ivan se igra traktorom, dolazi Marko, koji bi isto voleo da se igra tim traktorom, stavio je ruku na njega, hoće da ga uzme. U tom momentu mi sprecimo da Marko uzme traktor i kažemo na primer: „Oh, hoćeš i ti da se igraš traktorom? Izgleda da Ivan još nije gotov“. Možemo i pitati Ivana: „Jesi li gotov? Nisi?“, i onda dodati: „Ivane, je l’ možeš da kažeš Marku da ćes mu dati čim završiš?» ili kažemo Marku: „Možeš da kažeš Ivanu da bi voleo da ti da traktor kad završi“. Poenta je da to ponavljamo često, da dajemo deci reči i rečenice koje mogu da koriste i počećemo da ih čujemo kako koriste te veštine, kako pitaju jedan drugoga: „Kada si gotov?“, „Je l’ mogu posle ja?“ i slično.  

Važno je da razumemo da oba deteta – i dete sa igračkom i dete koje želi tu igračku – treba da se odnose sa poštovanjem jedan prema drugom. Dešavalo mi se da primetim na igralištu da se jedno dete igra nečim, dođe drugo dete koje to traži i postoji očekivanje da prvo dete odmah ustupi igračku. Međutim, ja mislim da bi trebalo očekivati i od drugog deteta da malo sačeka. Pri tome možemo pokazati detetu empatiju, možemo reći Marku „Mhm, teško ti je da čekaš, hoćeš da ti pomognem da nađes nešto drugo dok čekaš?“.  

Naravno, ovo nije jedan recept, koji može uvek da se primeni, biće puno varijacija. Na primer, na igralištu ako ima jedna ljuljaška i puno dece čeka, onda naše dete neće moći da se ljulja dok ne završi, nego ćemo reći: „Znam da ti je jako zabavno, i u isto vreme puno dece čeka, danas ćemo morati kraće da koristimo ljuljašku da bi svi stigli na red“.  

Ili ako imamo goste koji uskoro odlaze možemo reći svom detetu: „Oni uskoro idu, je l’ možeš da joj daš lutku na par minuta da stigne i ona da se poigra?“.  

Ili možemo zamoliti dete da kaže kada će biti gotovo, još koliko krugova ili još koliko strana knjige ili šta već, tako da drugo dete zna šta da očekuje. 

Ili ako dete nešto neće da deli, možda ćemo mu predložiti da pomogne prijatelju ili prijateljici da nađe drugu interesantnu igračku. 

Kada naš stav nije: „Moraš da deliš, zato što ja tako kažem“, kada naš ton nije zapovedni, mnogo je verovatnije da će naše dete sarađivati i da će ili deliti ili pomoći prijatelju da nađe nešto drugo. Čak i da to nije slučaj, da Marko na primer počne da plače i da je jako razočaran – to je jedno životno iskustvo, u životu ne dobijemo uvek ono što želimo i to je u redu, i ako su uz nas odrasli koji nas razumeju i potvrde naša osećanja, onda definitivno možemo da se nosimo sa time. Dakle, nema potrebe da teramo decu da dele, da bismo izbegli razočarenje kod drugog deteta. 

Još nešto što mi radimo pre nego što imamo goste je da pitam decu da li postoje igračke koje ne žele da dele i te igračke sklonimo u drugu sobu, a ostale igračke su za zajedničko igranje. Mislim da je to nešto što daje deci osećaj kontrole i kada sami odluče unapred koje igračke će deliti, onda im je lakše da to i urade. 

Zatim, ako naše dete deli, važno je da pokažemo detetu da cenimo njegovo ponašanje i da istaknemo reakciju koju je to izazvalo kod drugog deteta, da kažemo na primer: „Vidi kako je srećna što se igra tvojom lutkom“ ili: „Marko se baš raduje da vozi tvoj traktor“, tako da vide da njihovo ponašanje ima pozitivnog uticaja na druge ljude. 

Šta ako smo na nekom javnom mestu, u nekoj igraonici na primer i drugo dete uzima igračke od našeg deteta? Mislim da to dosta zavisi od reakcije našeg deteta. Ja imam dvoje dece – jednom detetu nikada nije smetalo kada mu drugo dete nešto uzme. Ja sam u toj situaciji obično rekla mom detetu šta se desilo, na primer: „Ti si se igrala autom, a sada je kod one devojčice“, i ona bi se okrenula i uzela nešto drugo. Nije ničim pokazivala da njoj to smeta – ili bi uzela neku drugu igračku ili bi gledala kako se drugo dete igra sa tom igračkom, to joj je bilo jako interesantno, tako da nisam smatrala da treba da intervenišem. Ponekad bih joj rekla da ako nije gotova može malo čvršće da drži igračku i kaže: „Nisam još gotova“ i to je nešto što je kasnije i naučila. Moje drugo dete (kao i većina dece) nije nikada volelo da mu neko uzme igračku iz ruke, to se videlo po njegovom izrazu lica dok je bio beba, i to je nešto što sam ja onda rekla drugom detetu: „Oh, vidi njegov izraz lica, izgleda da nije još spreman da ti da, daće ti malo kasnije“. I to uglavnom nije bio problem, drugo dete je to obično razumelo. 

Ili ako naše dete uzima igračke od druge dece, postupićemo slično – razumećemo da je ta igračka interesantna našem detetu i učićemo ga da pita drugo dete: “Da li mogu ja posle tebe?” (ako ne može još samo, pitaćemo mi umesto njega) i pomoći ćemo mu da sačeka dok je ne dobije. Ako naše dete počne da otima igračke drugoj deci, bićemo blizu da to pažljivo zaustavimo i možda je to signal da je naše dete umorno, gladno, da se ne oseća povezano sa nama, da je previše stimulisano, da je možda trenutak da krenemo kući. 

U svim tim situacijama je važno da smo blizu dece, da ne dajemo uputstva i ne korigujemo decu iz daljine, sa klupe ili usput, dok pričamo sa drugim odraslima, jer to neće biti efikasno. I važno je da na situaciju gledamo neutralno – nijedno dete nije bezobrazno ili nevaspitano zato što neće da deli ili zato što uzima igračke drugoj deci, to su samo deca, koja još uvek uče.  

Pogledajmo sada šta je sa takozvanim privatnim stvarima - stvarima koje je dete dobilo na poklon za rođendan na primer ili kupilo od svog džeparca. Ovo je nešto što postaje važno, što su deca starija. Svaka porodica ima drugačija pravila, u našoj porodici na primer ne očekujemo da dete mora da deli odmah nešto što je samo kupilo ili dobilo na poklon, ali postoji očekivanje da će možda želeti da deli, zato što zna da će to obradovati drugo dete, da će mu biti zabavnije ako se zajedno igraju, da bi i ono volelo da brat ili sestra podele novu igračku sa njim. I onda možemo ohrabriti dete i reći na primer: “Zamisli kako bi tebi bilo teško da neko dobije tako zabavan poklon, a da ti ne možeš sa tim da se igraš”. I kada tako nešto kažem, nije mi se nikada desilo da dete na to odgovori: „Ne, neću da delim“. 

Da smo posramili dete, da smo rekli: „Sram te bilo što ne deliš, baš si sebičan“, dete ne bi osetilo empatiju za drugo dete. Umesto toga smo pokazali razumevanje da je teško da delimo prvi dan uzbudljivi poklon i ukazali smo detetu na činjenicu da je i drugo dete jako zainteresovano i voleo bi da ispoba igračku. Ili možemo reći: „Kada njoj bude rođendan i ti ćeš želeti da se igraš sa njenim poklonom i radovaće te ako ona bude delila sa tobom“. 

Ovo je nešto što je mnogo lakše da se dogovorimo sa decom unapred, pre rođendana ili pre nego što dete samo sebi kupi neku igračku, kada o tome pričamo kao o opštem pravilu, a ne o specificnoj situaciji. U nekom prijatnom trenutku, kada ste svi zajedno za vreme večere na primer, možete reći: „Primetila sam da ponekad neko od nas dobije poseban poklon i onda dođe do konflikta u vezi sa tim da li treba da se deli, kome to pripada – šta vi mislite, kako to da rešimo u našoj porodici, šta biste vi voleli da uradite?“. I kada kasnije dođe do te situacije deca će se setiti da su ona bila pitana i bila deo rešenja i lakše će prihvatiti taj dogovor. 

Ako imate dvoje dece, postoji tendencija da očekujemo od starijeg deteta da deli zato što je starije i možda to tako i formulišemo: „Ti si stariji, ti moraš da deliš“. To može naići na otpor, na nerazumevanje i ne utiče povoljno na odnos između starijeg i mlađeg deteta. Umesto toga, možemo reći starijem detetu da mlađe dete uči od njega (što je i tačno) i da ako ono deli, mlađe dete uči da bude velikodušno i takođe će deliti sa njim ili sa drugom decom. Na ovaj način starije dete vidi sebe kao nekoga ko je uzor, ko pomaže i uči druge, umesto da dobija poruku da se od njega očekuje da deli, ali od mlađeg deteta se to ne očekuje.

Isto tako ako mlađe dete želi igračku sa kojom se starije dete igra, možemo učiti mlađe dete da pita: „Kada si gotov, da li mogu ja posle da dobijem tu igračku?“.

I na kraju – kada pričamo o deljenju igračaka, mislim da fokus ne treba da bude toliko na tome šta je pravedno, ko će se igrati sa kojom igračkom koliko dugo, ni na samom činu deljenja. Fokus bi trebalo da bude na dijalogu, na slušanju, na komunikaciji, na dogovaranju, rešavanju problema, to je važnije od toga ko koristi igračku i koliko dugo. I to je nešto što nam često promakne, fokus stavljamo na deljenje, na to šta je fer, a ne na veštine koje je potrebno razviti da bismo prepoznali različite potrebe, uvažili različita mišljenja i našli zajedničko rešenje. 

Koji su vaši najveći izazovi u vezi sa deljenjem igračaka? Javite nam u komentarima uz ovu epizodu na veb stranici radosnoroditeljstvo.com. 

Literatura:

Shumaker, H. (2021): It's Ok Not to Share: And Other Renegade Rules for Raising Competent and Compassionate Kids.