Kako pomoći deci da razviju empatiju? 

U svetu punom podela, predrasuda, govora mržnje, vršnjačkog nasilja u porastu, ponekad se osećamo bespomoćno, ne znamo šta konkretno možemo da uradimo u vezi sa svim tim i odakle da počnemo. Odgovor je: od empatije. 

U današnjoj epizodi pričamo o razvoju empatije kod dece – šta je tačno empatija, zašto je važna i kako možemo pomoći deci da je razviju. Po mom mišljenju se o ovoj temi ne priča dovoljno – svi želimo da naša deca budu uspešna, da imaju zdravo samopouzdanje, da budu rezilijentna, želimo da im pokažemo da su jedinstveni i posebni, važna nam je njihova lična sreća i pri tome zaboravljamo da ih učimo empatiji, zaboravljamo njihove moralne uspehe, njihovu velikodušnost, njihovu brigu za druge, a to je nešto što je od centralnog značaja i za našu decu i za naše celokupno društvo. 

Šta je empatija? Empatija je sposobnost da emocionalno razumemo šta druga osoba doživljava. To je nešto zaista čudesno što nam omogućava da se stavimo u tuđu poziciju, doživimo tuđa osećanja i razumemo drugu osobu (što ne znači da se pod obavezno i slažemo sa tom osobom). 

Empatija ima emocionalnu i kognitivnu komponentu. 

Emocionalna komponenta je sposobnost preuzimanja emocionalnog stanja druge osobe, mogućnost da fizički osetimo nečija osećanja (primer bi bio kada malo dete počne da plače zato što čuje drugo dete da plače ili zato što čitamo ili gledamo nešto što je žalosno). 

Kognitivna komponenta je mogućnost da preuzmemo tuđu perspektivu, da neku situaciju sagledamo ne samo iz svoje perspektive, nego i iz nečije druge – da razumemo kako se neko oseća, šta misli, kako ta druga osoba vidi i doživljava svet oko sebe. 

Empatija je srž svega što jedno društvo čini civilizovanim. Kako je moguće da ljudi vrše nasilje jedni nad drugima, da postoji toliko mržnje na nacionalnoj, rasnoj, verskoj ili bilo kojoj drugoj osnovi, da ne razumemo i ne osećamo nečiju patnju samo zato što je ta osoba po nečemu drugačija od nas? Kako je moguće da je vršnjačko nasilje u porastu? Odgovor je manjak empatije. Jer, ako zaista osećamo empatiju prema drugoj osobi, onda ne možemo da je mrzimo, ne možemo da je povredimo. Tako da ako želimo da naša deca žive u boljem, humanijem društvu, empatija je veština kojoj moramo da ih učimo.

Pored toga postoji i puno istraživanja o tome kako empatija utiče na našu decu. Empatija igra iznenađujuću ulogu u predviđanju dečijeg uspeha i psihofizičkog zdravlja. 

Empatična deca imaju kvalitetnije odnose sa drugim ljudima, akademski su uspešnija, zadovoljnija i rezilijentnija (otpornija na izazovne situacije). Empatija promoviše saradnju, ljubaznost, smanjuje predrasude i upotrebu nasilja i poboljšava kritičko mišljenje. Empatija je to što decu čini boljim ljudima. 

Ono što je važno je da – iako deca imaju urođenu sposobnost za empatiju – empatija je veština koja može (i mora) da se nauči u svakom uzrastu (tako da ima nade za sve), ali je naravno bolje početi što ranije. Empatija nema veze sa genetikom ili temperamentom - to je veština koja se uči, podstiče, razvija, vežba, i postaje navika za čitav život. Bez truda i rada, empatija se neće razviti, to za većinu ljudi nije veština koja dolazi sama po sebi. Ali postoje konkretne stvari koje možemo da uradimo da pomognemo deci da razviju empatiju i sliku o sebi kao nekome ko je empatičan, ljubazan, ko pomaže drugima. To nisu stvari koje dodatno moramo da radimo, to nije neko dodatno vreme – prilike za razvoj empatije već postoje i treba samo da ih iskoristimo. 

Pored toga što koristimo tehnike mirnog roditeljstva i pozitivne discipline, šta možemo još da uradimo (jer samo to nije dovoljno)? 

Osnova empatije je direktna komunikacija licem u lice sa drugom osobom, kroz takvu interakciju dete uči da prepoznaje tuđe emocije i razvije veštine komunikacije. Uči da prepozna izraz lica, pogled, mimiku, držanje tela, ton glasa. Bez toga, empatija ne može da se razvije – dete mora da ima puno prilika da komunicira uživo sa drugim ljudima i da primeti: “Aha, ona izgleda uznemireno, probaću da joj pomognem“ ili „On izgleda žalosno, probaću da ga utešim“. Ako je dete sa drugom, mlađom decom, sa bebom na primer: „Kakav izraz lica pravi beba, šta bi joj pomoglo ako izgleda uznemireno?“. Ili, mi imamo psa na primer, i to je isto dobra prilika da ga pažljivo posmatramo – kako mu izgledaju oči, uši, rep, kada je opušten, kako izgleda kada je uplašen ili napet. Ili kada smo u poseti kod moje bake kažem deci da obrate pažnju kada će se baka umoriti i kada je vreme da idemo kući – sve to su jednostavne ideje, koje mogu napraviti veliku razliku. 

Nešto što je direktno povezano sa prepoznavanjem tuđih emocija je samoregulacija. To je sposobnost uspešnog regulisanja sopstvenih emocija (adekvatno ispoljavanje emocija), mišljenja i ponašanja u različitim situacijama. Učenje samoregulacije je proces koji omogućava deci da zastanu pre nego što reaguju i da dobro razumeju svoje emocije. Dete koje ima dobru samoregulaciju zna da prepozna i kaže kako se oseća i zna kako da se umiri, i studije pokazuju da ova deca imaju bolji uspeh u školi, kvalitetnije odnose sa prijateljima, bolje upravljaju stresom i rezilijentnija su. Kako je samoregulacija povezana sa empatijom? Ako je dete pod stresom, ako ima puno jakih, neprijatnih emocija koje nije u stanju da adekvatno izrazi i obradi, onda dete neće biti u mogućnosti da oseti empatiju i pomogne drugima.

Postoji puno načina kako u ovome možemo pomoći deci. Sva deca su različita i pomažu im različite stvari. U svakom slučaju je poželjno da mi budemo dobar uzor. Kako mi reagujemo kada stvari ne idu onako kako smo zamislili, kada smo pod stresom, kada smo frustrirani? Deca nas gledaju, tako da je važno da se ponašamo onako kako bismo voleli da se i oni ponašaju. 

Zatim, pomozimo deci da primete prve znakove neprijatnih emocija – što ranije primete svoje emocije, bolje ce moći da ih regulišu. To je nešto što možemo zajedno sa njima da vežbamo – da se zapitamo u kom delu tela osećamo različite emocije, da možda kažemo detetu da smo primetili da pocrveni kada se postidi, ili da lupka prstima kada je nervozno – to može biti bilo šta što smo primetili. 

Zatim možemo unapred napraviti plan sa detetom, u nekom prijatnom trenutku, kada smo oboje opušteni i dobro raspoloženi, o tome šta će mu pomoći kada sledeći put bude imalo burna osećanja. Mi na primer imamo u jednoj sobi takozvani “miran kutak” – to je jedan mali deo sobe u kome je udobna fotelja, nekoliko knjiga, cd player za slušanje muzike, posteri sa osećanjima kao i kartice sa nekoliko ideja, koje su deca prethodno sama smilsila o tome šta im pomaže da se osećaju bolje.  

Zatim jednostavne tehnike disanja – ovo je nešto što je korisno i za nas da vežbamo, kako bismo lakše naučili i svoju decu, i ne mora da traje jako dugo, možemo na primer samo dva minuta da se koncentrišemo na disanje i da pustimo sve misli da samo prođu, ili da pri disanju izdah bude duplo duži od udaha (to će jako brzo postići opuštajući efekat). Ovo je nešto što jednostavnim rečima možemo objasniti i svojoj deci – da nas duboko disanje opušta i pomaže da bolje razmišljamo, i da je to nešto što mogu da urade kada su frustrirani, zabrinuti, žalosni, nervozni. Ali je važno da to prethodno vežbamo sa decom kada su dobro raspoloženi, kako bi mogli to da primene i kada su uznemireni. 

Nekoj deci će se možda dopasti joga. Možda je to isto nešto što možete da isprobate da radite zajedno sa svojim detetom – na internetu danas postoji puno videa na temu dečije joge. 

Pomenuli smo na početku da je mogućnost razumevanja različitih perspektiva ključna za razvoj empatije. To znači da smo sposobni da se stavimo na nečije mesto, osetimo kako se ta osoba oseća i razumemo svet iz njene perspektive. Ovo je neophodna veština da bismo ostvarili kvalitetne, bliske odnose sa drugima i veština koja je važna za ceo život. Ako možemo da se – barem za trenutak – stavimo na mesto nekog drugog, to će smanjiti naše predrasude, vršnjačko nasilje, nacionalizam, rasizam i poboljsati naše interakcije sa ljudima koji su po nečemu drugačiji od nas. I ovo je veština koja može da se razvija od najmlađeg uzrasta. 

Na primer, ako ste negde gde ima drugih ljudi, na igralištu na primer, i neko drugo dete plače, možete da pitate svoje dete šta misli, kako se to drugo dete oseća i zatim: „Šta misliš da bi mu pomoglo da se oseća bolje?“. Ili kada čitate sa detetom, pitajte dete na kraju knjige šta misli, kako su se glavni junaci osećali u pojedinim situacijama ili kako bi se ono osećalo u istoj situaciji, šta bi uradilo drugačije ili čija perspektiva nije prikazana u knjizi. Ovo važi i za neki film koji gledate zajedno. Ili ako imate starije dete, koje je možda čulo vest o nekoj prirodnoj katastrofi, na primer da je poplava uništila kuće, pitajte ga šta misli kako se ljudi koji su to živeli osećaju i kako razmišljaju. Ili ako prođete pored nekoga ko živi u ekstremnom siromaštvu ili na ulici, pričajte o tome: „Kako se ta osoba oseća? Kako bi se ti osećao na njenom mestu?“. Prilike za ovakve razgovore su zaista svuda oko nas. 

Ili ako dete ima konflikt sa drugim detetom, posle te situacije, kada smo se svi umirili i povezali, možemo pitati dete šta misli, kako je drugo dete doživelo tu situaciju i da li postoji nešto što naše dete može da uradi da se drugo dete oseća bolje. 

I još nešto – svi imamo tendenciju da se okružimo ljudima sličnim sebi, tako da – koliko je to moguće – probajte da proširite svoj društveni krug i da deca dođu u kontakt sa ljudima različitih uzrasta, izgleda, jezika, vera, porekla, uverenja, i prenesite detetu poruku da iako neko drugačije izgleda ili govori malo drugačije od nas, šta god, i on ili ona apsolutno imaju iste misli, osećanja i potrebe kao i mi. 

I naravno preispitajmo sebe – koje predrasude mi imamo, kako pričamo o ljudima koji se po nečemu razlikuju od nas, da li smo skloni osuđivanju, da li nam teško pada da razumemo nekoga ko donosi drugačije izbore, ima drugačija shvatanja od nas?  

U svojoj knjizi «Unselfie» Michele Borba piše o važnosti razvoja moralnog identiteta kod dece. Ako želimo da naša deca budu empatična, ona moraju samu sebe da vide kao brižne, ljubazne i pažljive i naš posao je da im u tome pomognemo, kako bi to postalo deo njihovog karaktera. Jedna od mogućnosti je da obratimo pažnju na to kako hvalimo dete i da pohvalu formulišemo tako da govori o karakteru našeg deteta. Na primer, ako dete nešto nekome pomogne, možemo da kažemo: „Ti si ljubazna i voliš da pomažeš drugima“ ili „Ti voliš životinje i brižan si“ ili „Ti si pažljiv“, takva pohvala pomaže detetu da to postane deo njegovog identiteta i delotvornije je od na primer: „To je bilo ljubazno od tebe“. 

Još jedna ideja je da sa svojom porodicom pričate o svojim porodičnim vrednostima (naravno, zavisiće od uzrasta dece koliko i oni mogu da sudeluju u tome) – zapitajte se: „Kakva porodica želimo da budemo, koje vrednosti su nam važne, po čemu želimo da nas ljudi pamte, kako želimo da pomognemo ljudima oko nas, šta možemo da uradimo da svet bude bolje mesto?“. Neki od primera su ljubaznost, empatija, hrabrost, velikodušnost, zahvalnost, integritet, pravednost, miroljubivost, poštovanje i slicno. Što su vaše vrednosti jasnije, to je deci lakše da ih usvoje. I spominjite ove vrednosti u prikladnom kontekstu, ako ta vrednost stoji iza neke vaše odluke, objasnite to detetu, na primer: „Ne možemo da gledamo taj film jer je nasilan, a naša porodica je protiv nasilja“ ili „U našoj porodici se trudimo da budemo ljubazni i ne koristimo takve reči“.  

Možda ćemo imati jednu staklenu teglu u koju ubacujemo papiriće na koje smo zapisali svako ljubazno delo koje je neko od nas uradio i onda ćemo povremeno zajedno čitati sve što smo zapisali. 

Takođe, iskoristite svaku priliku da ukažete detetu kakav je uticaj njegova ljubaznost, pažnja, briga imala na nekoga, na primer: „Baka se obradovala kada si je nazvao“ ili „Jesi li primetila kako je Marija bila srećna kada si sa njom delila igračke?“. Ako su svesni uticaja koji imaju na druge ljude, to će motivisati decu da ponovo nekom pomognu. 

To će sve pomoći deci da znaju kakvoj porodici pripadaju, ko su oni, šta mi cenimo i očekujemo od njih i to je nešto što će usvojiti i imati i kada mi nismo sa njima, što će ih voditi kroz razne situacije i pomoći im da donesu dobre odluke. 

Jos jedan savet – pružite deci priliku za konkretna dobra dela. Studije pokazuju da kada deca imaju mogućnosti da pomažu, postaju spremniji da pomognu, jer se pri tome dobro osećaju. To mogu biti i jednostavne stvari – možda imate negde mesto za jednu kutiju u koju deca povremeno mogu da stave igračke koje bi želeli da doniraju, ili predložite da deo džeparca daju u dobrotvorne  svrhe, koje su njima važne, ili nađite mogućnost da dete nekome pomogne – možda može da prošeta nečijeg psa, ili ode umesto nekoga u prodavnicu, ili podučava neko mlađe dete, ili se angažuje pri nekoj lokalnoj organizaciji (pričajte o tome sa svojim detetom, šta bi ga interesovalo, kome želi da pomogne, planirajte i volontirajte zajedno, ako je moguće stupite u direktni kontakt sa ljudima kojima pomažete, i naravno, da bi ovo prešlo u naviku, potrebno je da se ponavlja – možda će to biti jednom nedeljno, jednom mesečno ili jednom godišnje. 

Sve ovo o čemu smo pričali će pomoći da naša deca steknu veštine i mindset (načine razmišljanja) nekoga ko je ljubazan, pažljiv, brižan, ko će promeniti svet. Moja nada je da kada razumemo da empatija može da se uči, razvija i vežba, da ćemo pronaći načine da to primenjujemo u svojoj porodici i pokažemo deci da je empatija važna, i tako će nastati generacija boljih ljudi. 

Šta je od ovoga što ste čuli najviše rezoniralo sa vama? Šta biste želeli da počnete da primenjujete u svojoj porodici? Da li vaša deca uče empatiju u vrtiću ili školi i kako? Javite nam u komentarima uz ovu epizodu na veb stranici radosnoroditeljstvo.com.

Literatura:  

Azarchi, L. (2020): The Empathy Advantage: Coaching Children to be Kind, Respectful, and Successful. Rowman & Littlefield. 

Borba, M. (2016): UnSelfie. Why Empathetic Kids Succeed in Our All-About-Me World. New York NY: Touchstone.