Danas ćemo pričati o tome zašto deca lažu i šta možete da uradite u vezi sa tim. Ako vaša deca lažu ili se brinete da će se to dogoditi u budućnosti (a sigurno hoće, jer sva deca to rade), ova epizoda je za vas.  

Laganje je nešto što kod mnogih roditelja izaziva burnu reakciju i manje je važno na šta se sama detetova laž odnosi. Ako dete recimo slaže da je opralo zube, nismo toliko ljuti što dete nije opralo zube, već zbog činjenice da nas je slagalo. 

Pre svega, laganje je normalna pojava kod dece i normalan deo njihovog razvojnog procesa. Laganje može da počne već kada deca imaju oko dve godine, međutim njihovo «laganje» nema istu svrhu kao kod starije dece. Mnoga mlađa deca nekada ispričaju nešto što nije istina, ali pri tom ne lažu, ne pokušavaju namerno da nas prevare, nego to rade zato što često ne razlikuju stvarnost od svoje mašte, na primer od onoga što bi oni voleli da se dešava. 

I onda, kako deca rastu, počinju da shvataju da mogu da koriste svoju maštu da bi stvorili stvarnost od koje imaju neke koristi, koja im se više dopada. To je sledeći korak laganja – „Ne želim nešto da uradim, ili ne želim nešto da znaš, pa ću ti reći samo delimičnu istinu, ili potpuno drugačiju istinu”. Deca jos nisu jako sofisticirana što se tiče laganja, možda će vam dete reći nešto poput: „Nisam ja pojeo slatkiše”, iako vi vidite da ima puna usta. Takođe ponekad laganje pomaže detetu da se nosi sa snažnim osećanjima, da na nekoga usmeri svoje emocije pa kaže na primer nekome: „Ti si pokvarila moj autić“ iako to nije tačno. Dakle deca ovog uzrasta jednostavno pokušavaju da svojim mislima i svojom maštom promene stvarnost. 

Malo starija deca (u uzrastu od oko 4 - 5 godina) počinju da razvijaju kompleksnije moždane funkcije, počinju da shvataju da drugi ljudi imaju drugačije mišljenje i informacije od njih, to je nešto što mlađa deca još ne mogu. Mlađa deca još nemaju svest o tome da drugi ljudi mogu imati drugačija mišljenja, osećanja ili želje od njih ili da vide nešto što oni ne vide (zato se na primer desi da kada se igramo žmurke sa mlađim detetom, ono stavi sebi nešto na glavu i misli da se odlično sakrilo i da ga ni mi ne vidimo).
Deca ovog uzrasta počinju da lažu zato što su svesna šta bismo mi voleli da čujemo i žele da nam udovolje. Takođe, iz prošlih iskustava su naučili šta će se desiti ako ne spreme sobu, ne urade domaći, ne operu zube, udare sestru i slično; znaju koje su posledice ovih radnji. Ako smo u prošlosti zbog toga bili ljuti, vikali ili ih kaznili – deca lažu u pokušaju da izbegnu ono što znaju da će se desiti. Laganje za njih postaje jedan vid alata koji im pomaže da se zaštite, da ne osete našu ljutnju ili razočarenje i da u našim očima ostanu u dobrom svetlu. Ako nam kažu da su dobili lošu ocenu ili da su udarili sestru ili da nisu uradili domaći, ako nam kažu istinu i ako očekuju da ćemo se naljutiti, onda misle da je jednostavnije i bezbolnije ako istinu ne podele sa nama. 
Sve ovo je apsolutno normalno i predstavlja deo odrastanja. Drugim rečima, nije pitanje da li će se laganje desiti, nego kada će se desiti i kako ćemo mi tada reagovati. 

Kako možemo da reagujemo? Za puno roditelja lagenje je nešto potpuno neprihvatljivo, često se u nama jave i strahovi da će laganje preći u lošu naviku i imamo želju da pokažemo kako smo razočarani ili da posramimo ili kaznimo dete zbog laganja. Međutim istraživanja pokazuju, da upravo takva reakcija vodi do toga da dete još češće laže (kako bi izbeglo ovakvu našu reakciju). Šta ona možemo da uradimo?

Kao prvo, možemo biti uzor. Verovatno nam se svima desilo da ne kažemo deci potpunu istinu. Znam da se meni to dešavalo. Upravo u tim situacijama, možemo da damo deci primer i podelimo sa njima istinu čak i ako ona nije ugodna i ako im se možda neće dopasti. Na primer, mi smo pre neki dan pravili sladoled i kada smo ga stavilu u zamrzivač, moja deca su pitala kada će sladoled biti gotov i ja sam im odgovorila „sutra“, nisam htela da im kažem da će se stvrdnuti za par sati, da ne bi tada tražili da ga jedu.  I onda sam to primetila i rekla im: „Malopre sam rekla nešto što nije sasvim tačno, rekla sam da sladoled neće biti danas gotov, a to u stvari nije tačno. U stvari će biti gotov danas, ali ćemo ga jesti sutra posle ručka“.  

Druga stvar koju možemo da uradimo je da pokažemo deci da cenimo iskrenost. Ako dete podeli sa nama nešto što je uradilo, što nam se ne dopada, ne bi trebalo da dozvolimo da zbog naše burne reakcije propustimo da prepoznamo činjenicu da nam je reklo istinu. To ne znači da odobravamo to što je uradilo, ali možemo reći: „Hvala što si bila iskrena“ i u sledećem koraku naći rešenje kako da dete popravi tu situaciju ili kako da se ponaše sledeći put. Kada deca često dožive da cenimo iskrenost i da ćemo im pomoći da poprave neku situaciju, naučiće da je dobro da nam kažu istinu i da mogu da računaju na našu pomoć. 

Pored toga, naravno, jako je važno i kako reagujemo kada deca slažu i kako im pomažemo da se vrate iskrenosti bez posramljivanja. Recimo da je dete slagalo da je opralo zube, a mi znamo da nije (ovo je nešto što se dešava u našoj kući). Zašto je dete slagalo? Zato što mu se ne radi ono što tražimo od njega, ne razume zašto je to važno i kaže: „Da, oprao sam zube”. I mi onda pogledamo dete i znamo da nije opralo zube. U tom trenutku ne moramo da kažemo: „Sram te bilo, zašto me lažes?“. Dovoljno je da kažemo: „Hmm, meni ne izgleda tako, idemo zajedno da operemo zube“ i onda krenemo sa detetom. I dok pomažemo detetu da opere zube dodamo nešto poput: „Ne moraš da me lažeš, u redu je ako nisi oprao zube, samo mi reci istinu i smislićemo zajedno nešto“. Na ovaj način pokazujemo da znamo da dete laže i da nam je iskrenost važna, da bismo voleli da u budućnosti dete bude iskreno, ali da se nećemo naljutiti i da možemo da nađemo način da pričamo o svemu bez laganja. 

Rekli smo na početku epizode da mnogi roditelji burnije reaguju na laganje nego na situaciju zbog koje deca lažu. Moj savet je da u razgovoru brže dođemo do same situacije, da se ne fokusiramo toliko na laž, da joj ne pridajemo prevelik značaj. Da, očekujemo da deca budu iskrena, i da, objasnićemo im da kada ne govore istinu ne znamo kada možemo da im verujemo, a da je to jako važno. I u isto vreme razumemo da svi ponekad greše i žele da te greške prikriju, tako da ne moramo da reagujemo previše intenzivno. 

Ovo je nešto što je jako važno u ranim godinama, jer što su deca starija, laži će biti ozbiljnije. Ako nas tinejdžer slaže, to će biti nešto mnogo ozbiljnije od pranja zuba. Ako naš tinejdžer donese neku lošu odluku ili upadne u nekakvu nevolju i ne poveri nam se, jer zna da ćemo burno reagovati, onda nam se najverovatnije ni neće obratiti za pomoć. Zbog toga mislim da je važno da deci što ranije i što češće počnemo da pokazujemo da cenimo istinu i da možemo da se nosimo sa njom, jer to će stvoriti osnove za povezanost i poverenje i iskren odnos sa detetom u svim narednim godinama. 

U vezi čega vaša deca najčešće lažu i kako reagujete na to? Javite nam u komentarima uz ovu epizodu na veb stranici radosnoroditeljstvo.com. I takođe, ako mislite da bi ova epizoda nekome mogla da koristi, podelite je sa vašim prijateljima.