U današnjoj epizodi pričamo o kućnim poslovima – zašto su važni za našu decu, koji poslovi su prikladni za koji uzrast, da li da plaćamo decu za kućne poslove i šta da radimo ako deca ne žele da pomažu. 

Zašto je važno da deca pomažu kod kuće? 

Obaveze koje deca imaju kod kuće su od velikog značaja za njih. Svi poslovi u vezi sa vođenjem domaćinstva – čišćenje, spremanje, kuvanje, održavanje reda, pranje veša, uređivanje dvorišta (ako ga imate), sve su to ključne životne veštine, koje deca neće naučiti nigde drugde osim kod kuće. Verovatno svi želimo da kada naša deca postanu samostalna (a i ranije, dok žive sa nama) razviju ove veštine, da ne žive u neurednim uslovima, ne znaju da kuvaju ili da operu svoj veš. Želimo da su naša deca sposobna da primete šta je potrebno da se uradi, da naprave red, da počiste za sobom, da vrate stvari na svoje mesto, operu sudove, slože svoj veš i slično. 

Ovo je nešto što će i nama koristiti, jer će nam smanjiti broj kućnih obaveza, svima nam je potrebna pomoć i što je dete starije to će više moći da nam pomaže i to će nam zaista značiti. Ako dete postavi sto, namesti svoj krevet, promeni svoju posteljinu, složi svoj veš i tako dalje, to je nešto što nam zaista puno pomaže. 

Ali ono što je još važnije od toga, je da kada deca pomažu oko kućnih poslova odrastaju osećajući da nečemu doprinose, da su važan deo porodice, da su sposobni, da znaju kako da pomognu, da rade nešto što je značajno za odrasle oko njih. I taj doprinos koji daju svojoj porodici će uticati pozitivno na njihovo samopouzdanje, videće sebe kao nekoga ko je sposoban, ko pomaže, ko ima važnu ulogu u porodici, kao nekoga na koga drugi mogu da se oslone. 

I pored toga će naučiti šta tačno znači voditi domaćinstvo. Često se desi da obavljamo kućne poslove dok deca nisu tu, ili dok spavaju ili dok gledaju televiziju (i naravno to je ponekad u redu, ponekad hoćemo sve dobro i brzo da očistimo i nećemo da nam neko smeta), ali ako je moguće, ako za to imate vremena i strpljenja, probajte da uključite i svoju decu koliko god možete. Čak i najmlađa deca mogu da budu uključena i što ranije počnemo da ih uključujemo, to će biti lakše da razviju ove veštine. Mala deca jako i vole da pomažu i žele da rade sve što mi radimo, ako mi usisavamo, peremo sudove, kuvamo, šta god – hoće i oni. To je najbolje vreme da započnemo da ih učimo raznim veštinama, i da ih pozovemo da budu uz nas dok nešto radimo. To sa jedne strane nije uvek lako, jer mala deca naravno još nisu toliko sposobna – nemaju kognitivne veštine i finu motoriku, koja im omogućava da obave neki zadatak onako kako bi to nama zaista pomoglo, tako da je svaki kućni posao malo (ili puno) teži ako nam pomaže i malo dete i sve traje mnogo duže. Ali sa druge strane, ovo je investicija koja će se u budućnosti veoma isplatiti. Malo dete ne može da uradi sve onako kako bi trebalo, ali dete od 3, 4, 5 godina će početi zaista da nam pomaže i razviće veštine, koje su potrebne da neki zadatak izvede uspešno i samostalno. 

Ono što verovatno niko od nas ne želi je da ne učimo i ne uključujemo decu u kućne poslove i da se onda desi da imamo dete od 10, 11 godina koje nije u stanju da bilo šta uradi za sebe, koje traži od nas da mu i dalje sve donosimo, pomažemo, koje ne sređuje za sobom, ne odnese svoj tanjir u kuhinju posle jela, ne slaže svoj veš, ne zna da spremi neki jednostavan obrok – sve one stvari koje želimo da negujemo kod deteta, kako bi ono postalo neko ko je samostalan i ko pomaže ljudima oko sebe. Tako da ako propustimo tu dobru priliku dok su mali, biće sve teže – još uvek je naravno moguće, ali je teže. Ako imate malu decu kod kuće, to je najbolji uzrast da ih upoznate sa kućnim poslovima. 

Neki od nas možda imaju grižu savesti ako zamole dete da ugasi televizor i postavi sto, ili odbiju neki njegov zahtev, da mu donesu vodu na primer, ili da mu pomognu da se obuče, imaju osećaj krivice, misle da je to njihova dužnost, jer su roditelj, ili su loš uzor ako ne pomognu detetu. I naravno da želimo da stvorimo atmosferu uzajamnog pomaganja, ali takođe želimo da imamo očekivanje da deca to mogu i sama i da ih u tome podržimo. Možda ste i vi čuli citat: „nemojte nikada raditi za dete ono što ono može i samo“, naravno da će uvek biti izuzetaka, ali nije loše da se ovoga generalno pridržavamo, bez osećaja krivice, jer time u stvari činimo deci veliku uslugu i dajemo im osećaj da su sposobni i da mogu da nauče nove veštine. Pri tome ćemo im naravno pružiti našu podršku i pokazaćemo im korake koji su neophodni da bi savladali taj zadatak, ne moramo grubo da ih odbijemo ili kažemo: „ti si sad veliki, to možeš i sam, neću ja sve da radim za tebe“. Na primer, moja ćerka je nešto slučajno prosula i zove mene da to počistim. U tom trenutku ja imam dve opcije. Mogu da dođem i kažem: „Naravno da ću počistiti, nije nikakav problem“. U tom slučaju je učim da sam tu da joj pomognem (i to je lepo), ali je takođe učim da je u pravu, da to nije nešto što ona može da uradi, neko stariji mora da joj pomogne, ako si malo lenja i lako odustaneš neko drugi će uskočiti i pomoći će ti, neko drugi će uraditi ono što se tebi ne radi – „ja ne moram ništa da uradim, mama će to srediti, ja ne moram da naučim kako se uzima krpa i obriše nešto“. Umesto toga, ja mogu da ponudim pomoć i podršku i u isto vreme očekujem da to što se prosulo obriše sama, mogu da kažem „oh, da, baš nezgodno, svima se to ponekad desi, u kuhinji stoji crvena krpa, uzmi je i obriši“, ja mogu da stojim pored nje i mogu da pomognem ako treba, ali neću to preuzeti na sebe, nego to vidim kao priliku da moja ćerka bude samostalna i sposobna da počisti za sobom. 

Dakle, sa jedne strane imamo visoka očekivanja od dece i želimo da budu samostalni, a sa druge strane im u tome pomažemo. Na primer, dete traži vodu od nas – ako očekujemo da je donese samo, onda to mora biti moguće za dete – može da dohvati čaše, ima hoklicu na koju stane i tako dalje, ili ako nam pomaže u kuhinji, možda ima specijalni dečiji nož sa kojim seče i naravno mi smo uvek uz dete da mu pokažemo kako se određene stvari rade. 

Možda se neki od nas pitaju da li da plaćamo decu za obaljene kućne poslove? O nagradama i pohvalama će biti posebna epizoda, a što se tiče kućnih poslova moje mišljenje je da ne treba plaćati decu za sitne poslove koje obavljaju kod kuće. Kada deca pomažu bez da su za to plaćena uče da su deo porodice, da svi pomažemo i radimo zajedno kao tim, zato što nam je stalo da je naš dom čist i prijatan. Takođe, ako počnemo da plaćamo decu za kućne poslove, može da se desi da dete odluči da mu nisu potrebne pare i ne želi da obavi neki posao i isto tako neće hteti ništa da uradi bez plaćanja i za svako novo zaduženje će verovatno prvo pitati koliko ćemo ga platiti. Dakle, fokus je isključivo na nagradi, na plaćanju, a ne na zadovoljstvu koje dete oseća kada nauči da uspešno obavi neki zadatak, kada zna da je nekome pomoglo i da je nečemu doprinelo. 

Ako ste se ipak odlučili da plaćate decu za kućne poslove, moj predlog je da postoje svakodnevna kućna zaduženja, koja deca obavljaju bez plaćanja, a da im možda za neke veće kućne poslove ponudite priliku da malo zarade, ponudite im par većih poslova (na primer, pranje auta, čišćenje dvorišta, pranje prozora) tako da oni mogu da izaberu, šta bi dodatno želeli da obave, da bi malo zaradili. 

Koji poslovi su prikladni za koji uzrast? 

Kod najmlađe dece (18 meseci – 2 godine) ja važno da im dozvolimo da nam pomažu, da budu uključena i da nađemo male načine da budu deo brige o domaćinstvu – na primer da stave ili izvade veš iz mašine, da nam nešto donesu ili pridrže, da nešto bace u đubre. 

Deca od 2-3 godine mogu sve pomenuto i da pomažu u sakupljanju igračaka (na primer „sve plišane životinje idu u ovu korpu“, ili „sve knjige na ovu policu“, mogu da pomažu da postavimo sto (u tom slučaju je važno da tanjiri i čaše stoje negde nisko, gde deca mogu lako da ih dohvate), mogu da brišu prašinu. 

Deca od 4-5 godina su obično u stanju da zapamte i složenije radnje (koje se sastoje od 2-3 koraka), mogu na primer da odnesu svoj tanjir u kuhinju posle jela, da zalivaju cveće, da sipaju vodu i hranu kućnim ljubimcima, da delimično isprazne mašinu za sudove (na primer samo pribor za jelo i plastične tanjire, čaše i posude), da slažu veš (na primer krpe i peškire) da uz našu pomoć spreme svoju sobu (stave igračke na svoje mesto, prljavi veš u korpu za veš, čisti veš na svoje mesto u ormanu), dozvolimo im da preuzmu glavnu ulogu pri spremanju, a mi smo tu, da im pomognemo ako ne znaju od čega da počnu ili koji je sledeći korak. Zatim kuvanje i pravljenje kolača, većina dece jako voli da pomaže pri tome, mogu nešto da izmere, da sipaju, da mešaju. Zatim mogu da obrišu nešto što su prosuli (možemo unapred da im kažemo koje krpe da koriste za to, i da ih stavimo negde gde deca mogu da ih dohvate). 

Deca od 6-10 godina mogu pomoći u pripremanju večere, mogu da raspreme sto posle jela, da isprazne mašinu za sudove, da očiste pod i radne površine, usisaju, pripreme svoju užinu, slože i stave svoj veš u orman, raspakuju namirnice posle kupovine. 

Deca od 10-11 godina mogu da peru svoj veš, usisaju, promene svoju posteljinu.

Deca od 12 godina i starija mogu da pripreme jednostavna jela (ovo uključuje ceo proces – nalaženje recepta, kupovina potrebnih sastojaka, kuvanje), mogu da prave kolače, da peglaju, da pomognu pri sitnijim popravkama. 

Kako motivisati decu da pomažu u kući? 

Ako deca imaju poslove koje obavljaju svaki dan i koji su njihova odgovornost, možda će im u tome pomoći neki vizuelni podsetnik, koji ćemo napraviti sa detetom. Mi smo na primer koristili listu sa poslovima (za mlađu decu možete staviti sličice zadataka), koju smo laminirali, tako da su deca mogla da precrtaju poslove koje su obavila sa flomasterima za belu tablu. 

Generalno je najbolje da probamo da stvorimo atmosferu uzajamnog pomaganja, da pozovemo i ohrabrimo decu da nam pomognu –„imamo da uradimo to, to i to, hajde da to uradimo zajedno“. Možemo ponuditi deci da izaberu koji posao bi voleli da rade – „da li hoćeš da obrišeš prašinu ili da usisaš?“, „da li hoćeš da postaviš sto ili da oljuštiš krompir?“. 

Ili ako imate malo stariju decu, možemo napraviti listu sa svim poslovima koji treba da se urade, i napisati koliko otprilike traju ti poslovi (5, 10, 15 minuta) (ako ne računamo kenkanje i protivljenje, većina poslova traje dosta kratko), i dete onda može da izabere pola sata poslova – na primer ili dva posla od 15 minuta ili više kraćih poslova. 

Takođe možemo probati da ceo proces učinimo zabavnim, možda slušamo uvek istu muziku kada spremamo ili možda možete od spremanja napraviti neku igru. Isto tako pomaže kada se pojedini poslovi uvek obavljaju u isto vreme, kada su sastavni deo našeg dnevnog ili nedeljnog porodičnog ritma – na primer uvek pre večere spremamo dnevnu sobu. Jer ako samo spontano primetimo da nešto treba da se uradi i onda zahtevamo da dete to uradi, na primer: „Dođi da isprazniš mašinu za sudove“ ili „Vreme je da središ svoju sobu“, a naše dete je trenutno zauzeto nečim drugim, to nije najbolji način da podstaknemo dete na saradnju. Mnogo je bolje da se to sa detetom dogovorimo i planiramo unapred. 

Ako imate porodični sastanak (o tome smo pričali u 19. epizodi), možete na porodičnom sastanku pričati o nedeljnom planu kućnih poslova – pitati decu kako im se čini, da li žele nešto da promene ili reći šta ste vi primetili i šta biste želeli da promenite. 

Takođe, ne zaboravimo da je sve ovo proces, da će dosta dugo trajati, dok naše dete ne bude moglo sasvim samostalno da obavi neki zadatak. Ponekad pretpostavimo da dete zna kako da uradi nešto, ali često to nije slučaj i potrebno je da uložimo malo vremena i naučimo dete kako da izvede neki zadatak. Da na primer prvo mi nešto radimo, a da nas dete gleda, zatim da to uradimo zajedno (sa mlađom decom je ovo korak koji traje dosta dugo – dugo ćemo nešto raditi zajedno, a i sa starijom decom, kada nešto radimo zajedno to može da bude lepa prilika za razgovor i povezivanje), zatim da dete proba samo, a mi ga posmatramo, i tek onda će dete moći samostalno da izvede neki zadatak. Ako vam se dešava da dete ima poteškoća da izvede neki zadatak, to može biti zato što u stvari nije sigurno kako to da uradi i fale mu neophodne veštine. 

Ako vaša (malo starija) deca do sada nisu obavljala kućne poslove, a želite da počnu da pomažu – objasnite im razloge, pričajte sa njima kakva porodica želite da budete, zašto je važno da svi pomažu i doprinose, uključite ih u ceo proces, zajedno napravite plan i nove rutine, pitajte ih šta oni misle i šta bi voleli da rade, umesto da im samo kažete: „Od sutra ti radiš to i to“. 

Takođe je važno da ne insistiramo previše na određenom načinu da se nešto uradi i da ne ulazimo u borbe moći oko kućnih poslova, ako dete ne deluje motivisano ili se žali što mora nešto da uradi, probajmo da ne reagujemo burno, da ne grdimo, ne krivimo ili posramljujemo dete. Možemo pokazati razumevanje da se detetu trenutno to ne radi (i dalje očekujemo da to uradi, ali razumemo da je možda umorno ili je imalo težak dan), možemo pitati što bi mu pomoglo, da li možemo zajedno da počnemo, jer je ovo posao koji mora da se obavi danas. Tako da uz razumevanje imamo i očekivanje da se nešto uradi na primer pre nego što negde idemo, ili pre nego što gledamo televiziju, ili pre večere – dok to ne uradimo, ne dešava se sledeća aktivnost. Možemo o tome pričati kasnije sa detetom - „ove nedelje nije baš dobro išlo sa kućnim poslovima, šta ti misliš o tome, kako to da poboljšamo?“. 

Ako vaše dete i posle svih razgovora i priprema i pomoći koju nudite, odbija da sarađuje, preispitajte malo kako generalno izgleda vaš odnos poslednjih dana i nedelja – da li dete često ne sarađuje, da li se često nađete u borbi moći, da li su vaše interakcije pretežno negativne? U tom slučaju je bolje da se prvo posvetimo našem odnosu sa detetom, da provodimo vreme nasamo sa detetom, da se ponovo povežemo. Kada se deca osećaju povezano, kada osećaju da ih razumemo, da smo sa njihove strane, bolje se ponašaju i bolje sarađuju. Odnos koji gradimo sa svojom decom, je najmoćnije sredstvo da utičemo na njihovo ponašanje. I onda, posle izvesnog vremena, kada imamo osećaj da je naš odnos stabilniji i pozitivniji, možemo sa detetom pričati o kućnim poslovima, reći mu šta očekujemo i zašto, i ako se dete oseća povezano, ono će to razumeti i onda možemo zajedno napraviti plan i dogovor i kasnije (ako za to bude potrebe) podsetiti dete na to: „Sećaš se šta smo se dogovorili? Primetila sam da još nisi to uradila, molim te uradi to i to“. 

I takođe, kada dete poštuje dogovor, kada nam nešto pomogne - pokažimo mu da zaista iskreno cenimo njegovu pomoć, da je uradilo nešto važno i da je u nečemu uspelo – „hvala ti što si složio svoj veš, to mi je puno pomoglo“ ili „hvala što si mi pomogla, zajedno smo brže završile“ ili „ti si pomagao da napravimo tortu za baku“, „uspela si sama da središ svoju sobu i sada se u njoj sigurno ugodnije osećaš“ ili „pogledaj kako se naša kuca raduje kada mu daješ hranu“. 

Da li vaša deca imaju kućne poslove i koje? Da li se pri tome susrećete sa nekim izazovima i kako ih rešavate? Javite nam u komentarima uz ovu epizodu na veb stranici radosnoroditeljstvo.com. I takođe, ako mislite da bi ova epizoda nekome mogla da koristi, podelite je sa svojim prijateljima.