Danas ćemo pričati o džeparcu. Pre nekoliko godina sam pročitala jako dobru knjigu na ovu temu – The Opposite of Spoiled („Suprotno od rasipništva“) od Rona Libra, koja govori o tome kako da naučimo decu da raspolažu novcem – kako da ih naučimo vrednost novca, kako da ih naučimo kako da troše, štede, zarađuju i jednostavno kako da ih naučimo da donose pametne odluke kada je u pitanju novac. I puno ideja iz ove knjige smo počeli i da primenjujemo. 

Prvo pitanje je: „Da li deci uopšte treba davati džeparac?“. Džeparac pruža deci odličnu mogućnost da počnu da uče kako da se ophode sa novcem. Kada dete dobija jednu malu, određenu sumu svake nedelje, ono upoznaje štednju kao koncept, uči da donosi odluke - počinje da razmišlja šta želi i šta može da kupi, oseti kako je kada je za nešto štedelo i to uspelo sebi da kupi, ima mogućnost da posle te kupovine razmisli, da li je to bio najbolji način da potroši pare i slično. 

Da bi deca naučila da se ophode sa novcem potrebno je da imaju puno prilika da isprobaju da uštede novac, da ga potroše, možda će ponekad to biti i „bolno“ iskustvo jer su kupili nešto u vezi čega su se posle predomislili ili što se brzo pokvarilo, ili su izgubili novac, jer ga nisu vratili na predviđeno mesto. Sve su to praktična iskustva, koja pomažu deci da nauče vrednost novca i odgovornost prema novcu, i da naprave greške bez većih posledica. 

Još jedna pozitivna strana džeparca je da dete kroz džeparac ima priliku da vežba matematičke veštine – sabiranje, oduzimanje, „koliko novčanica mi je potrebno da kupim to što želim?“, „koliki će kusur biti?“ – džeparac je odlična prilika da pričamo o matematici na konkretan i zabavan način. 

 Kada početi sa davanjem džeparca i koliko davati? Mi smo sa davanjem džeparca počeli oko četvrte godine – tada su naša deca pokazala radoznalost u vezi sa novcem, počela su da postavljaju pitanja i pokazala želju da sebi u prodavnici nešto kupe. Visina džeparca će zavisiti od vaše finansijske situacije – neke porodice daju deci 20 dinara nedeljno po napunjenoj godini, tako da dete svake godine dobija malo više. Mislim da je generalno bolje početi sa manjom sumom i postepeno povećavati. Dobro bi bilo da je džeparac toliki, da dete može za par nedelja da uštedi i kupi sebi nešto sitno, što mu je važno, da ne mora jako dugo da čeka, ali da je ipak potrebno da štedi jedan određeni period, što ga uči istrajnosti i odlaganju zadovoljstva. I daje mu priliku da vežba donošenje odluka, jer dete ne može da kupi sve što želi, mora da razmisli da li hoće da kupi neku sitnicu posle par nedelja i koju ili želi da štedi za nešto veće i značajnije. 

U svakom slučaju – kada smo odlučili koliko novaca nedeljno dajemo detetu – važno je da budemo dosledni, da dete dobije novac redovno. To možda znači da ćemo otići do banke i pripremiti potrebne novčanice, tako da se ne desi da ih nemamo kada dođe dan za džeparac, i takođe možemo davanje džeparca povezati uz neki već postojeći nedeljni ritual, kako ne bismo zaboravili Ili možemo napraviti podsetnik u telefonu, tako da pokažemo detetu da ozbiljno shvatamo i poštujemo dogovor i da je džeparac nešto što je predvidivo, na šta dete može da računa. 

Takođe ne bi trebalo da džeparac koristimo kao nagradu ili kaznu – džeparac je sredstvo za učenje finansijskih veština i ne zavisi od detetovog ponašanja ili uspeha u školi. 

Još jedan savet iz knjige Rona Libra je da za džeparac ne koristimo porculanske kasice ili elektronske digitalne kasice, nego da džeparac raspodelimo u tri providne teglice (tako da deca mogu da vide novac koji se akumulira ili praznu teglicu kada ga potroše). Jedna teglica je za štednju, jedna za trošenje i jedna za davanje – što je slično onome kako odrasli raspolažu novcem. 

Na ovaj način deca uz džeparac uče da sačuvaju određenu sumu za neki kasniji cilj i vežbaju da budu strpljiva; imaju određenu sumu da potroše u skorije vreme i razmisle kako žele da je potroše i već uče da poklone deo u dobrotvorne svrhe, da izaberu kome će pomoći i na koji način. Mi našoj deci već podelimo džeparac na tri dela, ali možete i pustiti decu da sama odluče kako će podeliti svoj džeparac. Ako dete ima neki cilj za koji štedi, možete na primer odštampati sliku te igračke i staviti pored teglice za štednju, tako da dete ima vizuelni podsetnik svog cilja. 

 Malo stariju decu možemo motivisati da štede ili daju, time što ćemo im ponuditi mali „bonus“ – na primer za svaki dinar koji odvoje u teglicu za davanje, dobiće od nas toliko u svoju teglicu za štednju. Ili onoliko koliko odvoje za štednju, toliko će dobiti i od nas za štednju. 

Deca bi džeparac trebalo da troše na ono na šta žele, ne na osnovne potrebe, kao što su hrana ili odeća. Što su deca starija (kada imaju 12, 13 godina na primer), to ćemo im manje mi kupovati i postepeno ćemo predavati njima odgovornost. Na primer možemo im dati određenu sumu novca za odeću, objasniti kako smo došli do te sume, zašto mislimo da je to dovoljno i onda prepustiti njima da time raspolažu i eventualno snose posledice svojih pogrešnih odluka. 

Malo starijoj deci možemo i pomoći da nađu posao koji odgovara njihovom uzrastu i interesima i omogućiti da osete uloženi trud u zarađivanje. 

I na kraju – pričajte sa decom o novcu, naravno primereno njihovom uzrastu – što su deca starija, to ćemo im ponuditi više informacija. Pričajmo o našem poslu, kako zarađujemo novac, na šta trošimo, koliki su naši mesečni troškovi, za šta štedimo, kome poklanjamo novac, da li smo nekada imali neki dug i kako smo ga otplatili. Kada smo zajedno sa detetom u prodavnici možemo iskoristiti priliku da pričamo o cenama, o tome koliki je naš budžet i kako odlučujemo šta ćemo kupiti, tako da dete ima uvid u naš način razmišljanja u vezi sa novcem. I možda primetimo da i kod nas samih ima prostora za usavršavanje naših finansijskih veština (znam da je to kod mene slučaj J).

Dobro je i da razmislimo šta očekujemo od dece u vezi sa novcem – kada očekujemo da počnu da zarađuju? Ako u prodavnici vide nešto što im se dopada, da li ćemo im to kupiti ili očekujemo da za to uštede ili ćemo to možda upisati na njihovu listu poklona za rođendan ili Novu godinu? Ako imamo jasan stav u vezi sa tim, onda ćemo to i lakše komunicirati deci i izbeći rasprave u prodavnici. J

Iskreni, otvoreni razgovori o vrednosti novca, o načinima da se zaradi, o troškovima, komuniciranje naših očekivanja, kao i veštine, koje deca imaju prilike da vežbaju u detinjstvu će puno doprineti da dete stekne dobre navike i odgovorno upravlja novcem kasnije. 

Da li vaša deca dobijaju džeparac? Javite nam u komentarima uz ovu epizodu na veb stranici radosnoroditeljstvo.com. I takođe, ako mislite da bi ova epizoda nekome mogla da koristi, podelite je sa vašim prijateljima. 

 Literatura:

Lieber, R. (2015). The opposite of spoiled: Raising kids who are grounded, generous, and smart about money. New York: HarperCollins.